Nasilja među decom je bilo i ranije, ali sudeći po novinskim naslovima koje čitamo ovih dana ono je poprimilo ozbiljne razmere jer su maloletnici vođe kriminalnih bandi, koriste hladno oružje, prebijaju profesore...
Sigurno je da je ovih dana svaki roditelj pomislio "Šta radi moje dete? Da li će danas doći iz škole na vreme? Valjda mu se neće desiti ništa loše, jer... i škola je danas opasno mesto, a o tome najbolje svedoči slučaj prvaka iz Aranđelovca koga su brutalno pretukli učenici u dvorištu škole, a samo dva dana pre na Internetu se pojavio snimak napada na maloletnika mačetom ispred Građevinske škole u Novom Sadu.
A onda vam kroz glavu prođe i naslov "Osnovci pretukli profesora jer je gej", " Ima 13 godina i 136 krivičnih prijava" i zapitate se sa kim to odrasta vaše dete i šta se dešava sa ovim društvom.
Živica Pavlović psiholog u Vaspitno popravnom domu u Kruševcu, gde kazne služe maloletnici od 14. godine , ističe da je pravi bum maloletničkog nasilja nastupio 2008. godine, a da je naznaka da će se to dogoditi bilo još pre deset godina.
"Saradnici iz inostranstva su nam već tada sugerisali da će "trend" sa Zapada doći i kod nas, i to se zaista i dogodilo. Te 2008. godine u našu ustanovu je došlo je čak 78 odsto dece koja su odgovarala za krivična dela nasilja i to su bili teški slučajevi razbojništava i nanošenja telesnih povreda. Tada je to i država prepoznala pa je zakonom uvedeno i krivično delo nasilničko ponašanje", rekla je za MONDO Živica Pavlović i naglasila da poslednjih godina broj štićenika te ustanove stagnira.
Međutim, kako kaže, granica stupanja u nasilničko ponašanje i kriminalne radnje se spustila i mnogo je više maloletnika koji su izvršili eksplicitna nasilja gde su žrtve zadobile teške telesne povrede.
"Nekada je 12. godina bila vreme kada su se kod dece javljali znaci asocijalnog ponašanja i kada se već počinjalo sa sitnim kriminalnim radnjama, a sada je to 10. godina. Već tada deca počinju da se tuku, beže iz škole i po nekoliko dana ne dolaze kući. Većina naših štićenika, čak 90 odsto, već su imali kriminalni dosije pre 14 godine", objasnila je Pavlović.
Ona kaže da polovina štićenika odgovora za teška nasilja kao što su razbojništva, nanošenje telesnih povreda, ali da ima i onih koji su pokušali i izvršili ubistva, istina u maloj meri. Druga polovina su oni koji su počinili lakše krađe, poput obijanja prodavnica, prevare, trgovine ljudima, ali i oni koji su raspirivali nacionalnu i versku mržnju.
"Neki su krivično delo počinili prvi put i za njih imamo poseban tretman u smislu da su odvojeni od vršnjaka sa dugačkim kriminalnim dosijeom. Čim dođu na prijemno odeljenje upućujemo ih u otvoreno odeljenje gde borave sa sebi sličnima. Trudimo se da ih zaštitimo, jer su kada dođu, zaista osetljivi i teško se uklapaju", objašnjava ova psihološkinja.
U beogradskom Centru za socijalni rad potvrđuju da su prestupnici sve mlađi i da teža krivična dela vrše i deca od 12, 13 godina. Međutim, oni ne podležu krivičnoj odgovornosti.
Njima se određuju mere u saradnji sa nadležnim centrima za socijalni rad, kao što su ukor, pojačan nadzora od strane roditelja, ili organa starateljstva, odnosno socijalne službe, do mera izmeštanja iz porodice u vaspitne ustanove socijalne zaštite.
"Po prijavi da je učinjeno krivično delo policija sačini zapisnik, obavezno uz prisustvo roditelja, staratelja ili predstavnika Organa starateljstva, ali će krivičnu prijavu odbciti tužilaštvo. Tužilaštvo i policija dostavljaju potom Organu starateljstva obaveštenje vezano za maloletnika i delo koje je učinio", kažu za MONDO u Gradskom centru za socijalni rad.
U ovoj ustanovi navode da je organ starateljstva dužan da po dobijanju takvog obaveštenja utvrdi okolnosti i prilike u kojima živi i odrasta maloletnik, izvrši procenu njegovih sposobnosti i kapaciteta, svih okolnosti koje su vezane za njegov rast i razvoj kao i počinjeno delo, kapacitet roditelja za zadovoljavanje potreba maloletnika ali i za prevazilaženje aktuelne situacije.
"Nakon sagledavanja svih aspekata i sačinjene procene stručnjaci Organa statateljstva, ukoliko se proceni da je potrebno, preduzimaju mere iz svoje nadležnosti, uspostavljaju saradnju i upućuju maloletnika i porodicu u neku instituciju za koju se proceni da je od značaja ili pokreću odgovarajuće sudske postupke", objašnjavaju u Centru za socijalni rad.
Krivo celo društvo
Stručnjaci se slažu u oceni da je sprečavanje nasilja proces koji ne može da se desi "preko noći" i da je neophodno menjati svest ljudi, sistem vrednosti i da je važno biti sa decom i uz decu.
Psiholog Žarko Trebješanin kaže da nasilje među decom nije novina, već da je problem u tome što mi kao društvo ne uviđamo koliko je nasilje sveprisutno i što smo često skloni i da krijemo da je dete žrtva, bilo fizičkog, bilo psihološkog zlostavljanja.
"To se svakodnevno dešava, ali često i škole i roditelji, kao i deca koja su žrtve kriju da se nasilje dešava. Školama to ne odgovara jer im narušava ugled, a decu je često strah da priznaju da su žrtve", objasnio je za MONDO Trebješanin.
On ističe da je vršnjačko nasilje sistemsko pitanje i da bi trebalo menjati celokupan sistem vrednosti počevši od porodice u kojoj će se dete osećati voljeno, gde će ga razumeti, pa preko škole, medija koji će promovisati i nagrađivati vredne ljude, a sankcionisati one koji se ponašaju nedolično i propagiraju nasilje.
"Ne čudi toliko agresije u deci kada je nasilje svuda oko njih, i verbalno i fizičko. Moram reći da mediji žive od nasilja. Tabloidi su prepuni stravičnih naslova i kao da se takmiče koji će biti morbidniji. Na televiziji deca gledaju sve i svašta i nije lako da ih od toga zaštitite. Jedno istraživanje je pokazalo da dete do 12. godine vidi 100.000 nasilnih scena o čega 10.000 ubistava. Kako onda da još neformirane ličnosti budu imune na agresiju?", pita se Trebješanin.
Ono što je po njemu posebno opasno je psihološko nasilje, šikaniranje i vređenje, koje može biti pogubnije, jer dete može odvesti u izolaciju, a moguće je i u samoubistvo, kao što je bilo slučajeva.
Dragana Soćanin, predsednica Udruženja roditelja, kaže za MONDO da emotivno nasilje često nije prepoznato kao vid nasilja ni od strane okoline ni od strane osobe nad kojom se vrši nasilje.
"Primeri psiholoskog i emotivnog nasilja su svaka vrsta verbalne agresije, uvrede, ponižavanja, ograničavanje kretanja, ograničavanje viđanja sa prijateljima i porodicom, finansijska kontrola i ucenjivanje kao i ljubomora. Posledice dugogodišnjeg izlaganja psihološkom nasilju mogu biti višestruke, od anksioznosti do hronične depresije, a često se javlja u kombinaciji sa drugim vidovima zlostavljanja u porodici. Deca uče takve modele ponašanja u porodici, a često su i sama žrtve takvog vida zlostavljanja od strane roditelja i onda u vršnjačkim grupama prenose takve modele ponašanja", smatra Soćanin i dodaje da je i svepreisutnost interneta i društvenih mreža doprinela širenju mržnje i netolerancije.
Nasilje u školama može se prijaviti na broj 0800 200 201 svakog radnog dana od 9.30 do 16.30. pozivi su besplatni.Telefon je pre svega namenjen deci, roditeljima, svim zaposlenima u obrazovnim ustanovama, kao i onima kojima je potrebna dodatna pomoć u rešavanju problema nasilja, i onima koji se na različite načine bave pitanjem prevencije nasilja.
Ona ističe da se deca u okviru škola ne uče od najranijih dana na koji način da se ponašaju ako je neko od njih žrtva vršnjačkog zlostavljanja ili da reaguju ako je neko od drugova žrtva.
"Često se ne pridaje dovoljno značaja agresivnosti kod dece pa se takve situacije i od strane nastavnika i školskog osoblja karakterišu kao normalne među decom, kao deo procesa odrastanja i ne sankcionišu se na pravi način. Tako se deci šalje poruka da je takvo ponašanje prihvatljivo, nije kažnjivo i onda je teško prekinuti lanac vršnjačkog zlostavljanja."
I psiholog Biljana Lajović, koja je koordinator Jedinice za prevenciju nasilja u okviru Ministarstva prosvete smatra da i mediji i samo društvo u kom živimo, kao i savremene tehnologije kao što je Internet, utiču na odsustvo razumevanja,tolerancije, nenasilnog rešavanja konflikata, uvažavanja drugih i odsustvo kontrole i samokontrole i kod dece i kod odraslih.
Ona smatra da je u medijima mnogo više negativnih uzora u odnosu na uspešne ljude i da se pojedini adolescenti, koji nemaju uporište u porodici, poistovećuju sa njima jer je imaju potrebu za pripadnošću grupi.
"Zato je vrlo važna uloga porodice u najranijem dobu jer deca tada uče po modelu, a to je svakako najsnažnije učenje. Deca usvajaju ponašanja roditelja i načine reagovanja, njihov sistem vrednosti.
Lajović ističe da je vrlo važno kako će se reagovati ako se nasilje već desi.
"Reagovanje zavisi od vrste, nivoa, intenziteta nasilja kao i od uzrasta deteta. Kazne se zasnivaju na strahu, a strah nije dobra emocija koja osigurava kvalitetno vaspitanje i dugoročnu, stvarnu promenu sistema vrednosti. Svakako, moraju da postoje mere koje se primenjuju kada se neko ponaša na društveno neprihvatljiv način i povređuje druge. Da bi bile uspešne te mere treba da budu praćene još nekim dobro usmerenim i osmišljenim aktivnostima, postupcima, omogućavanjem usvajanja drugih oblika ponašanja, razvijanja saosećanja, a kad je reč o školi osim disciplinskih mera to je ono što se zove pojačan vaspitni rad."
Psiholog Živica Pavlović, takođe smatra da je ključna uloga porodice i obrazovnih ustanova.
Ona na osnovu iskustva u radu sa štićenicima u vaspitno popravnom domu zaključuje da je većina maloletnika počinila krivična dela zbog želje za pripadnošću – osećanjem koje im nije pruženo u porodici.
"Oni i u školi onda bivaju marginalizovani, tako da traže grupu u koju bi mogli da se uklope a to su najčešće problematični vršnjaci. Da bi opstali u grupi oni indukuju agresiju jedni drugima i kada jedan od njih udari vršnjaka, podstiče i ostale da se tako ponašaju", objašnjava Živica Pavlović.
Naši sagovornici se slažu da je celokupno društvo odgovorno i da treba izvršiti sistemske promene. Međutim, kada je reč o tome da li smo problem prepoznali ili nismo, mišljenja se razlikuju. Psiholog Žarko Trebješanin i predsednica udruženja roditelj Dragana Soćanin misle da još nismo svesni problema i da se nedovoljno radi na smanjenju nasilja, dok psiholog Biljana Lajović smatra da se problem sagledava i da u prilog tome govori sve veće angažovanje vladinog sektora- ministarstava, nastavnika, domaćih i međunarodnih organizacija, NVO, roditelja na prevenciji i sprečavanju nasilja.
Ona posebno ističe rad Jedinice za prevenciju nasilja koja je već pokazala svoju pozitivnu ulogu jer su organizovane obuke zaposlenih u školama, rad SOS telefona za prijavu nasilja u školama, a najnoviji projekat je "prevencija od digitalnog nasilja" s ciljem da se među učenicima, nastavnicima i roditeljima poveća svest o novim oblicima nasilja i rizicima koji nastaju sa sve većom upotrebom Interneta , kao i širenje znanja i veština da se takvo nasilje spreči.
U zatvorima i popravnim domovima je trenutno oko 300 maloletnika, a još nekoliko stotina njih čeka presude za razna krivična dela. Pojedini podaci govore da nema škole u kojoj nije bilo neke vrste vršnjačkog nasilja.
Ukupan broj krivičnih dela maloletnika do septembra, odnosno za osam meseci 2013. godine je 5.879. Najviše je razbojništava, odnosno krivičnih dela protiv imovine - čak 4.764. Na području škola za prvih osam meseci 2013. godine izvršeno je 1.189 krivičnih dela, rečeno je Mondu u MUP-u.
Zato, ne dozvolimo da podaci budu još tragičniji, brinimo o našoj deci.
O tome šta su po vama uzroci ovolikog nasilja u Srbiji možete se izjasniti u MONDO anketi.