Ovim rečima oglasio se sa Studija B Avram Izrael, tada načelnik beogradskog Centra za obaveštavanje.
"Nisam mogao da verujem da se neko drznuo da na kraju 20. veka malu zemlju i veliki narod stavi pod krila svog 'milosrdnog anđela'... I danas osećamo posledice njihove milosrdnosti", priseća se Avram Izrael.
Izrael je imao "neslavnu" ulogu da prvi put posle Drugog svetskog rata pritisne sistem za uzbunjivanje i objavi vazdušnu opasnost u Beogradu.
“Imali smo kompletan uvid u vazdušnu situaciju iznad Srbije i malo sveta. Znali smo gde su neprijateljski avioni, gde dejstvuju, kako dejstvuju i šta rade”, rekao je za “Novosti”.
"S velikom pažnjom i napetošću pratili smo šta se događa. Znalo se da će doći do agresije, da će Srbija biti bombardovana. Niko se nije nadao da će i Beograd biti meta. Ali, tako je odlučeno i tako je i bilo. Naše je bilo kada ćemo proceniti da dignemo uzbunu za Beograd. Prve noći bombardovanja u Beogradu nije bilo žrtava. Bile su na meti kasarne u Batajnici, Topčideru, Institut i deo Vojne akademije u Žarkovu, Straževica. Nama nisu slali informacije šta se dešavalo iza kapija kasarni”.
Ali, već prve noći stizale su vesti o žrtvama na jugu Srbije. Od NATO bombi u Kuršumliji, u trenu, stradalo je 11 oficira Vojske Srbije. I da ovaj masakr nije preživeo Svetozar Kovačević, kapetan prve klase, ko bi još vratio sećanje na prvi dan i prve poginule.
“Dva minuta je tek minulo posle 20 časova, kada nas je pogodila prva od tri krstareće rakete. Gotovo istovremeno nestala je struja i usledio drugi udar. Poletio sam kao u nekom bezvazdušnom prostoru. Osetio ogroman pritisak i jaku temperaturu, pa se trećeg udara i ne sećam. Svest mi se vratila tek na putu za prokupačku bolnicu. Bio sam crn kao ugalj. Koža mi je otpadala. Opekotine su bile po čitavom telu, jedva sam disao. Molio sam Boga da mi uzme dušu”, kaže Kovačević, koji čuva uspomenu i na vojnika Bobana Nedeljkovića, prvu žrtvu u Prokuplju prvog dana bombardovanja.
Prve noći bombardovanja i fabrika "Utva avioni" u Pančevu bila je tri puta meta. Prva bomba pala je oko 20 sati, druga tri sata kasnije, a treća oko četiri sata ujutru. NATO je gađao proizvodne pogone i magacinski prostor. Materijalna šteta procenjena je na oko 60 miliona dolara. Posle bombardovanja jednog od magacina na periferiji fabrike, jedna bomba nije eksplodirala. Duboko je u zemlji i još nije izvađena.
Posle posla otišao sam kući da se odmorim. Probudila me je prva eksplozija, priseća se Dragan Sretenović, tada šef obezbeđenja 'Utve'. “Imali smo informaciju da će 'Utva' biti bombardovana te noći. Nisam verovao... Fabrika je bila u plamenu kada sam stigao. Pitao sam kolege da li ima žrtava, odgovorili su da nema. Rekao sam im da čuvaju svoje živote”.
Zaposleni su zajedno sa vatrogascima počeli da raščišćavaju fabrički krug. Bombe su čitave noći padale u naletima.
Sretenoviću se u pamćenje urezala slika kineskih novinara, koji su došli pre zore.
“Poginuli su tokom bombardovanja kineske ambasade”, kaže Sretenović. “I mi smo kasnije izgubili tri čoveka tokom raščišćavanja. A i sad kad neko od mojih mlađih kolega umre nisam siguran da li je to zbog osiromašenog uranijuma. Bombardovanje je ostavilo teške posledice na nas”.
