Kad sam bila mala, baba mi je stalno govorila da treba da učim škole i postanem lekar jer će mi beli mantil mnogo lepo stajati. Druga najbolja stvar bi bila udati se za lekara, uporno mi je predlagala.

Nikad nisam saznala da li su babini saveti bili potaknuti gledanjem dr Kildera, slamatelja ženskih srca na svim kontinentima ili samo najboljim željama za potomče. Ali, već godinama hvatam sebe da, sa manje ili više ljubavi, ne odustajem od gledanja takozvanih medicinskih serija.

Iako mi nikad, čak ni u sumanutom bespuću usmerenog obrazovanja, jednog od bezbroj školskih eksperimenata u onoj državi, nije padalo na pamet da studiram medicinu, mnogo su mi draže one serije koje više pažnje posvećuju samim slučajevima, nezamislivim hirurškim zahvatima i uspešnim, pa i neuspešnim izlečenjima.

Sapunica, to jest međuljudski odnosi osoblja, ostaju u drugom planu. Zanimljivo je i to, ali kad treba birati između otvaranja toraksa i razvoda Dereka Šeparda, uvek glasam za ovo prvo. Ljubav za ljubav, što bi rekli, ali toga ionako ima svuda oko nas, a medicinom se ipak ne može baš svako baviti, koliki god da je hipohondar.

Preskačem sada već zaboravljene klasike poput češke “Bolnice na kraju grada” i britanske "Povređeni" jer je bum ipak krenuo, u mom slučaju, sa borbom između dva američka proizvoda: Urgentni centar i "Čikago Houp". Ova druga je iznedrila odličnog glumca i zanimljivog reditelja Pitera Berga (dobro, i još neke), ali je slavno izgubila od beskrajnih kolopleta hitnih intervencija, moralnih dilema i napetih ljubavnih veza u hodnicima i sobama Urgentnog centra.

Pored tušta i tma danas poznatih glumaca koji su zakoračili na prag buduće uspešne karijere – čak je i Džordž Kluni, u prvih pet sezona ove serije nonšalantni ali duboko nesrećni pedijatar Dag Ros, pristao da se pojavi u poslednjoj epizodi serijala ne tražeći nikakav honorar – “Urgentni centar” je mesto u TV istoriji zaslužio i osvetljavanjem novih društvenih pojava i pomeranjem granica opšteprihvaćenog.

Nimalo diskretne krize kroz koje prolazi jedan od doktora navučen na morfijum potakle su otvaranje centara za pomoć onima koje retko zamišljamo kao narkomane, tvrdi američka statistika. Takođe, duga i surova sudska bitka da šefica Urgentnog centra zadrži sina posle smrti svoje partnerke koja ga je rodila opisivana je u epizodama koje su, nimalo slučajno, bile emitovane u vreme prvih ozbiljnih zahteva da se zakonski utvrde prava roditelja istog pola.

Nezaboravne epizode u kojima Seli Fild glumi majku obolelu od manične depresije i bipolarnog poremećaja skinule su stigmu sa pacijenata koji pate od psihičkih problema, a slučajevi bolesnika sa postraumatskim sindromom zbog ratova u Iraku i Avganistanu doneli su autorima serije zahvalnice brojnih udruženja veterana.

Popularnost “Urgentnog centra” nije prestajala čak 15 godina, iako je većina nekada glavnih likova otplovila u druge filmske vode, te nisu bile nimalo retke epizode gostujućih zvezda i zvezdica u ulogama koje zaslužuju i nagrade poput Emija.

(Da ne bih propustila pominjanje “Izgubljenih” – inače od ovog vikenda televizija Fox emituje po dve epizode subotom i nedeljom, od prve sezone, pa nadalje – gledajući ranije sezone “Urgentnog centra” možete zakoračiti u svojevrsni TV vremeplov u kome je otac Džeka Šeparda psihijatar koga u poslu nasleđuje Džulijet, tu je i Rouz kao načelnica porodilišta, a Čarls Vidmor je jednako zlosutan kao pacijent koji na sud ganja… Dosta je bilo.)

I sa druge strane okeana, u Britaniji, medicinske drame ne posustaju, predvođene skoro pa dokumentaristički snimljenom “Bolnicom Holbi” i humorističnom "Zelenim krilom", ali je savršen poredak uspostavljen tek kada je jedan Ostrvljanin prešao na drugi kontinent.

Naravno, u pitanju je Haus. Da li je za uspeh zaslužna idealna alhemičarska kombinacija Hjua Lorija, skoro pa neverovatnih metoda lečenja i vrhunski uzbudljivih dijagnostičkih procesa i nije tako važno. Formula je pobednička, čak i najveća zakerala retko imaju priliku da zapomažu o padu kvaliteta, a Haus ne popušta i drži nas prikovane za ekran kao da je sudnji dan na pragu.

Ovdašnji TV pregaoci su se retko upuštali u ovakve akcije. Možda je i bolje tako, jer je poslednji “doktorski” proizvod, "Naša mala klinika" medicinsko okruženje iskoristio za besramnu promociju najtupavijeg humora. Pilot projekat doku-serijala “Hitna pomoć” koji od nedavno možete gledati, kreće se u drugom pravcu, promociji službe o kojoj svi imamo stav, ali ne i dovoljno znanja. Vredan pokušaj, savremeno sniman i montiran, mogao bi da ostvari jači uticaj ukoliko gledaoci skinu oreol moralnih gromada i kritičara svega što nas okružuje.

Svako malo, u novinama se mogu pročitati upozorenja pravih lekara i medicinskih istraživača da nikako ne koristimo metode lečenja prikazane u ovakvim serijama. Daah, što bi rekla Liza Simpson. Ljudska glupost je bezgranična, istina, ali i najveći paničari trče kod lekara pre nego što se usude da okušaju samolečenje.

Postaćeš hipohondar, govore mi oni koji ne uživaju u lekarskim aktivnostima na televiziji. Neću, odgovaram. Nije u tome tajna. Ovo mu dođe kao otkrivanje nepoznatih kutaka na planeti, ili svemiru, samo što, umesto probijanja kroz džunglu i iskopavanja arheoloških lokaliteta, upoznajem čudo ljudskog organizma.

Razočarala sam babu, u vezi sa oba njena predloga. Ali, nadam se da mogu da se iskupim time što ne propuštam nijednu medicinsku seriju, ma kakva ona bila.