Vi se nalazite ovde: Mondo > Info > Press izbor

Novosti: Eh, da sam ja premijer

11. april 2010. 12:07 > 12:08

Novosti" su sprovele anketu sa građanima Srbije pitajući ih šta bi uradili da makar na jedan dan sednu u fotelju predsednika Vlade.

Šta biste da vam je ovo novo radno mesto? (Foto: Petar Stojanović, MONDO)

Premijerska je tuga pregolema, niko ne zna šta se njemu sprema... Refren poput ovog bi, ako je suditi po anketi koju su "Novosti" tokom prošle nedelje sprovele na ulicama srpskih gradova, mogao često da se čuje iz kabineta Mirka Cvetkovića.

Građane Srbije novinari su pitali, glasno i jasno, šta bi uradili da su u fotelji predsednika Vlade, a mnogi su - bilo to nekome čudno ili ne - odgovorili da baš i ne zavide premijeru. Ruku na srce, niko nije, makar ovako "na prepad", baš ni odbio ovu funkciju...

I dok znatan deo smatra da premijer i nije najvažniji šraf u srpskoj državnoj mašini, politiku Srbi ozbiljno shvataju, pa se nije čulo da bi neko iz Nemanjine 11 digao revoluciju, "časno" podneo ostavku, objavio nekome rat (mada, onako u pola glasa, kažu da je spisak potencijalnih protivnika zaista dugačak), zabranio partije (taj je, kanda, još duži?)...

Bratislav Antić, snimatelj iz Niša, bi, doduše, smenio sve sadašnje ministre, a profesorka iz Vranja Danijela Arsić otišla bi korak dalje i - raspustila Skupštinu.

"Ono što gledamo više liči na cirkus nego na telo koje treba da donosi važne odluke. Tamo se pošteni ljudi, kojima je stvarno stalo do interesa građana, mogu izbrojati na prste jedne ruke", oštra je ona.

"Na drugom mestu bi mi bila korupcija, jer su u Srbiji najkorumpiraniji - političari."

Korupcija, strančarenje i kriminal, rekli su građani Srbije, najveći su problemi zarad kojih bi valjalo zavrnuti rukave.

Po odgovorima koji su se čuli na ulicama od Subotice do Kuršumlije da se zaključiti i da su političari previše "odrođeni" od onih koji su ih izabrali, pa bi se znatan deo spustio među narod, u redove za lične karte, narodne kuhinje, prodavnice prepune robe za koje nemate novca...

Uprkos krizi, sunarodnici su skloniji socijalizmu lako bi se odrekli premijerske plate.

Jelena Krstić, pi-ar menadžer iz Leskovca, radila bi "za dž", ali ipak bi se počastila "premijerskom" garderobom. Ne ide, kaže, da se sednicama predsedava u "volonterskoj" odori.

Zrenjaninac Miroslav Samardžić mnogo je oštriji kad čuje tu reč na "P":

"Srbija je mala, siromašna država, čiji narod ne odlučuje sam o svojoj sudbini. Pozicija premijera nije pozicija moći. On je poslovođa. Da sam jedan dan predsednik Vlade, ja bih to otvoreno rekao građanima."

Ni Ivan Nastić, apsolvent fizike iz Valjeva, ne misli da premijer drži mnogo konaca u rukama.

"Teško da jedan čovek može da napravi pomak. Ali, kada bih bio na toj funkciji, prvo bih preduzeo mere za smanjenje korupcije, i da se iskoreni zapošljavanje preko ličnih i stranačkih veza", jasan je on.

Svako muči svoju muku. Tako bi se penzioneri uglavnom zauzeli za druge penzionere ("Sve penzije moraju da budu iste, a ne kao ovo sad", vajka se Lozničanka Desanka Ostojić),
studenti bi se obračunali sa profesorima koji ex cathedra "furaju" politiku (Novosađanka Svetlana Šešum) ili bi smanjili školarine (Jovana Stojković iz Niša), turistički radnici (Zoran Mirković) smatraju da sve karte treba da bacimo baš na turizam, domaćini (Milisav Alimpić iz sela Bradić) bi, razume se, upravljali kao istinske srpske gazde, gubitnici u privatizaciji bi dotičnoj stali na vrat...

Zanimljivo je da bi se, uprkos pomami oko "beogradizacije" Srbije, i Beograđani i žitelji iz unutrašnjosti u zgradi Vlade vladali - slično.

Bilo je, ipak, u prestonici i nekih iznenađenja: nezaposlena Zora Radošević prvo bi se bacila na ulepšavanje naših gradova, a profesor Milivoje Pavlović obračunao bi se sa neukusom na svim nivoima.

Neki su bili baš konkretni. Iz izlaganja Milana Jeremića, mašinskog tehničara iz Kruševca i oca slatke devojčice, jasno je koji bi mu se prvi ministar našao "na tapetu":

"Aktuelni zakon o zdravstvu što pre bih poslao "na pregled", i očistio ga od onih koji mrze ljude i otaljavaju svoj posao.

"Provozala bih se gradskim autobusom, ručala u narodnoj kuhinji, stala u red da platim račune, odnela svoju biografiju u neka propala zrenjaninska preduzeća u pokušaju da nađem posao...", objašnjava šta bi da sene u Cvetkovićevu fotelju prvo uradila Maja Živanović, novinarka iz Zrenjanina.

"Popila bih čašu vode, inače zabranjene za piće, iz ovdašnjeg gradskog vodovoda. I sve ovo bih morala da ponavljam svakog dana, jer samo na taj način bih stekla pravi utisak o realnom stanju."

Ljiljana Garabiljević, knjigovođa iz Šapca objavila bi rat "preletačima":

"Skinula bih sa položaja sve preletače. Bili su Slobini, pa Vojini, sad su demokrate. Promenili sto stranaka i opet im sve polazi od ruke. Ljudi koji su spremni da se priklone svakoj opciji, zbog svojih sitnih interesa, najveće su zlo za Srbiju. U mojoj vladi svakako bi bilo više žena. Smatram da su realnije i sposobnije, iako im se to ne priznaje."

Nenad Božović, novinar iz Kraljeva, obračunao bi se sa nasilnicima:

"U svakom gradu u Srbiji izgradio bih sigurnu kuću. Nasilje u porodici je veliki društveni problem, iako se o tome malo otvoreno govori. Žrtve porodičnog nasilja su uglavnom žene, ali i deca. Zato bi ovakva utočišta širom Srbije žrtvama nasilja pružila i sigurnost, ali i šansu da se kasnije osamostale i nastave normalno da žive."

(MONDO)