Bez daljinskog u rukama, makar jedan dan

U mnoštvu raznih smislenih i bezumnih godišnjica, obeležavanja i onog što treba i što ne treba, provuče se i nekoliko dana sa velikim D koje zaista treba pozdraviti.

Takav je ovogodišnji petak, 23. april, Svetski dan knjige, rođen pre 15 godina u porodici UNESKO, sa idejom da se označi (isti) datum (različitih godina) smrti trojice velikana, Migela de Servantesa, Vilijema Šekspira i Garsilasa de la Vege. Zamisao je, u stvari, potekla još 1926. u maloj knjižari u Barseloni koja, nadam se, i danas postoji, i trebalo je da prođe skoro 70 godina da bi bila prihvaćena u celom svetu.

Sve o Danu knjige, akcijama koje ga prate i popustima pri kupovini saznaćete u ova dva dana u kojima će, makar na kratko, zadelovati da su knjige i danas najbolji drugovi, utočište od surove stvarnosti, najlepši poklon… i da ne nabrajam dalje dobro poznate kombinacije reči koje će sigurno kuljati sa TV ekrana.

Moj prilog nije mnogo kreativniji, a i veoma je “rođački”, priznajem odmah. Tako nešto nije potrebno ovoj knjizi, bez sumnje, ali čaršija uvek traži neke skrivene motive iza pohvala.

Pored toga što sam već godinama počastvovana da preporuke za čitanje (dobro, i za gledanje i za slušanje) dobijam od pravog pisca, Oto Oltvanji mi ispunjava još jednu želju: da na maternjem jeziku čitam ono što najviše volim, taj tako zavodljivi žanr koji je skoro pa nemoguće uloviti među ovdašnjim literatama. Posle zvaničnog prvenca, romana "Crne cipele", i priča koje samo čekaju nekog mecenu izdavača da budu objavljene u zbirci, stigla je “Kičma noći”. Dugo je putovala, ali se čekanje isplatilo. Sindrom drugog albuma u ovom slučaju nije pobedio.

Da, to je Beograd na naslovnici, i da, dešava se 2010. godine, i da, ako se prepustite maštarijama, prepoznaćete što-šta. Ali knjigu sigurno nećete ispuštati iz ruke. A i kako biste, uz pripovedače kao što su samoizolovani novinar Oliver, mangaš taksista Milan i nesputana inspektorka Vanja? Kada se svet preokreće u samo nedelju dana, to jest noći? Kada se slagalica popunjava uz toliko preokreta, neočekivanih prepreka koje treba preskočiti natprirodnim naporima? Kada je sve što na prvi pogled deluje jednostavno, u stvari složenije od Rubikove kocke?

A opet, sve teče jer Oltvanji, kao pravi majstor detalja, precizno upravlja mašinerijom i najsitnijih zagonetki i tragova, ne dozvoljavajući da i najmanji šraf iskoči iz ležišta. Pravo je zadovoljstvo prepoznavati pop-kulturne reference, podsećati se na odrastanje uz Brusa Lija i borilačke veštine i delove Beograda koji su zanemareni u turističkim vodičima.

Neka vas ne obeshrabri broj stranica: nema tu praznog hoda. Poput vožnje na toboganu smrti, zažmurićete, ali i virkati pred zastrašujuće uverljivim prizorima. Životi i mračne tajne se odmotavaju hirurški precizno, a dah se može uhvatiti samo u trenucima zamišljanja kako bi ove scene izgledale na velikom platnu. Ne verujem da postoji čitalac koji će mirno proći raskrsnicom Nemanjine i Kneza Miloša posle “Kičme noći”.

I u tome leži najveća čar ovog romana: i pored fantastičnih elemenata priče, sve je toliko stvarno i, na sreću ili ne, deo naših života, da čak i onima koji radije uživaju u pravom, tvrdokornom krimiću, neće zasmetati horor detalji na koje možda nisu navikli. A onima koji se češće opredeljuju za beg u onostrano, stvarni život neće biti nimalo monoton.

I zato, čitajte. Pružite sebi dan bez daljinskog, garantujem da će uz ovaj roman vreme proleteti brže nego uz maraton “Izgubljenih”. Pa makar samo na Svetski dan knjige.

---

Dodaj komentarSvi komentari (2)