Novosti: Omaž ukusima detinjstva

Geza Katai iz Malog Iđoša još oseća i u nozdrvama i na nepcima aromu hlebova iz detinjstva i zbog toga gradi muzej.

Ovalna peć ozidana od ćerpiča i gline još daleke 1937. godine, duga je gotovo pet, široka više od tri, a visoka dva i po metra. U nju je, nekada, u jednoj turi, moglo da stane po 40 hlebova trokilaša, dvokilaša i jednokilaša čiji opojni miris i čarobni ukus, mada je ugašena pre više decenija, Geza Katai iz Malog Iđoša još oseća i u nozdrvama i na nepcima, pišu "Novosti".

Iako nije nastavio tradiciju svog dede Đerđa i oca Šandora koji je, svojim rukama, pomenutu peć i sazidao, ovaj 59-godišnji trgovac i turistički radnika odlučio je da u ušorenom bačkom mestu sa tek 5.000 duša, od nekadašnje porodične pekare napravi prvi pekarski muzej u Srbiji. Kao svojevrstan omaž jednoj profesiji, svojim precima i, najzad, čarobnim ukusima sopstvenog detinjstva.

“Ti hlebovi, naročito oni ogromni trokilaši kakvih danas više nema, bili su najlepše slike od kada znam za sebe”, vraća se Katai u vreme kada je počeo da spoznaje svet oko sebe.

“Gotovo čim sam prohodao, počeo sam da pomažem ocu u pekari u kojoj je, mada je Iđoš malo mesto pa su dve ture od po 120 hlebova raznih veličina obično bile dovoljne, uvek bilo posla”.

Velika pekarska peć Kataijevih ložena je, uglavnom, kukuruznim šapurikama, a tek kad njih nije bilo dovoljno i drvima. U muzeju je, inače, i više desetina pekarskih alatki i drugih predmeta, što iz njihove stare pekare, što pronađenih na drugim mestima. Tu su dva velika, u zeleno ofarbana drvena korita, u kojima je testo za hlebove ručno mešeno, pa noževi kojima je sečeno, desetine korpica od pruća u kojima su gotovi hlebovi čekali mušterije...

Tu je i desetak drvenih lopata sa vitkim drškama dugim skoro četiri metra. Njima su već oblikovane vekne stavljane u vrelu utrobu peći i, posle sat ili sat i po pečenja, u zavisnosti od veličine, naravno, vađene iz nje.

“Otac je nepogrešivo znao kad su hlebovi ispečeni, a ja sam najviše voleo trenutke kada ih on vadi iz pećnice i, jednom od posebnih četki umočenih u vodu, „presvlači“ njihovu gornju površinu, posle čega se ona prosto rascvetavala”, veli Katai. Nijedan hleb koji je kasnije probao, nije, dodaje s čežnjom, imao ukus ni približan hlebovima njegovog detinjstva. Zato će, kaže, peć uskoro ponovo da potpali, ali ne sam.

- Pozvaću sve pekare da dođu u Iđoš, da hleb zajedno pečemo kao nekada - objašnjava. - Biće to praznik gotovo zaboravljenih ukusa i mirisa koji se, ponavljam, ne mogu ni sa čim drugim meriti.

Zbog pekarskog muzeja je, uz ostale, u Mali Iđoš dolazio i osnivač Muzeja hleba u Pećincima Slobodan Jeremić.
”Jeremija i ja smo prijatelji, lepo smo se, naravno, ispričali, ali je i sam konstatovao da je reč o različitim postavkama i da je moja peć zaista „eksponat“ bez konkurencije”, smeje se Katai.

(MONDO)

• Svet
• Srbija
• ex-YU
• Hronika i Društvo
• Press izbor
• Posao
• Ekonomija