Danas: Između đenerala i striptiza

U nedelju je na Ravnoj gori, kada je obeležavana i dvadesetogodišnjica prvog Sabora SPO na tom mestu, najviše bilo onih koji su taj proplanak na Suvoboru mogli da prođu vezanih očiju i da "nigde ne ogrebu autobus".

Vuk Drašković na jubilarnom Saboru (Tanjug)

Tata četnik stavio na krkače sina početnika i "zapucao" niz padinu prema Mokroj pećini, mestu gde se po legendi krio general Draža Mihailović.

Sin u jednom trenutku, slučajno, tati rukicama zaklopio oči, a tata, pazeći gde staje, reko: "Sine, ne vidim ništa... Istina, ovaj teren znam tako dobro da mogu da idem i vezanih očiju", započinje reportaža sa Ravnogorskog sabora koju objavljuje "Danas".

Nekoliko hiljada pristalica SPO, Vukovih prvoboraca, u svetloplavim nijansama, činili su normalniji deo tog skupa.

A mnogi drugi su bili oni sa kamama zataknutim vidno, sa nekakvim "crnokošuljaškim" imidžom, Ratkom Mladićem na majicama, ali takvi nisu ni slušali Vuka i njegov četničko-proevropski govor, već su obrtali jaganjce po livadama uz pesme Baje Malog Knindže i drugih kantautora sa stihovima tipa: "Ako misle u Hag da te vode, neće imat mira ni slobode...".

"Imala je čari Ravna gora devedesetih godina. Sada ovde ima svačega – raznih suvenira, na Ravnu goru iznosi se čak i donji veš na prodaju. Razočaralo me što je više bio posećen nastup dve striptizete pod šatrom nego govor Vuka Draškovića. Baš sam razmišljao da te Ravnogorce usmerim u striptiz bar kod mog prijatelja Boška Radonjića", priča četnički vojvoda Milika Čeko Dačević, koga je ekipa "Danasa" zatekla u vajatu kraj bukove šume sa knjigom "Međunarodno ratno pravo" na stolu.

Dačević se sećao da je na Ravnoj gori bio prvi put '88. godine, iz radoznalosti.

"Sumnjiv si bio čim skreneš ovamo, a ne kažeš da ideš kod nekog domaćina. Šetali smo kroz ove šume i skupljali čaure i tromblonske mine, gledali da li je ostalo od Austrougara ili od četnika i partizana", sećao se Čeko, priznajući da on "četnikuje kao i devedesete".

"Ovde danas ima mnogo četničkih vojvoda, ne bi ih brojao, ali bih voleo da znam koliko ih ima legalnih, koji donesu potvrdu od vladike i patrijarha. Mene je za vojvodu proglasio i otac Marka Markovića, sportskog komentatora, vojvoda Tularac u Apatinu, a posle i Šešelj na Romaniji zajedno sa Tomom Nikolićem. Međutim, Đujić koji je proglasio Šešelja, nije postao vojvoda u ratu, već posle. On je za vreme rata bio pop, a to se po pravilima ne važi", kaže Čeko Dačević, danas predsednik Srpskog otadžbinskog pokreta "Ravna Gora", jednog od nekoliko međusobno posvađanih ravnogorskih društava.

Starina Siniša Božović iz sela Planinice, tik uz Ravnu goru, pričao je da je on još od prvog dana bio angažovan na "rehabilitaciji đenerala". Prvo, kad je Suvobor devedesete Radmilo Bogdanović blokirao jakim policijskim snagama, on i nekoliko meštana skrivali su spomen ploču koja je tog dana trebala biti postavljena.

"Mi smo je zatrpali kamenjem pa pokrili i granjem. Ali, bilo je milicije odasvuda te je ploča tajno postavljena tek naredne godine. Posle '92. podignut je i spomenik Draži, pa su i taj spomenik oskrnavili... Odsekli mu noge. Ne zna se ko je to radio, valjda onaj ko je mogao da u ovu divljinu donese brusilicu i agregat", pričao je stari Siniša, govoreći kako je rođen da ide na Ravnu goru.

"Znao sam i gde je bilo pravo mesto...", zatekao je Siniša reportera "Danasa" konstatacijom. "Da, da, oni su malo omašili to mesto gde je bila Ravna gora, za jedan kilometar... Ali taj kilometar sad nije bitan. Ravna gora je tu", kazao je Siniša.

Dragan Andrić iz Komanica je specifičan slučaj - toliko je veran SPO da je ćerku i sina nazvao Vuk i Danica. Mala Danica mahala je SPO zastavom kraj spomenika Mihailoviću, a posle je sa tatom puštala zmaja. Mali Vuk nije došao jer ga prošle godine umalo nisu izgubili u masi. Video ih je i veliki Vuk, rekao: "Lepa deca".

"Deca zbog imena nemaju problema jer još nisu krenula u školu, ali verovatno će proći k'o ja u životu, jer sam voleo Vuka. Kad sam radio u 'Krušiku' za mene je važio jedan zakon, za ostale drugi. Ceo život sam zbog Vuka obeležen u selu kao tifusar", žalio se Dragan.

Od podizanja spomenika '92. dolazi svake godine ovog dana.

"Sad je sve mnogo drugačije. Počeli su i da naplaćuju ulaz svakom autu na privatne njive. To je maslo Velje i Koštunice ili nekog od njih. Ja razumem da imaš privatni parking, a oni naplaćuju svakom pet kilometara odavde. Pokušavaju da oteraju ljude. Sada se vratilo na početak, sličan je broj ljudi, to su oni koji su bili tu i onda, tri posto ljudi u državi, više i ne može da bude pravih ljudi za ovo", priča Dragan.

Petar Simonović iz OO SPO Zvezdare veli da je danas Ravna Gora više odlazak na vašar.

"Onaj pravi domaći. Ranije je bila tenzija. Sećam se da su u početku kad smo prolazili kroz ova sela ljudi bili zbunjeni i uplašeni. Prvi put je toliko naroda grunulo 1992, 50.000, mnogi su nas pozdravljali, ali mnogi su bili uplašeni. Drugo, sad je tu policija službeno, ranije ih nismo videli ali su bili tu među nama. U civilu. Pravili su provokacije. Ranije nije ni bilo ovoliko vojvoda, to je tek kasnije. Pucnjave, takođe, nema od 5. oktobra. Dvehiljadite je Vuk rekao: 'Prekini paljbu. Štedi municiju!' Najviše pucnjave je bilo '92, tad je bilo dvadesetak minuta rafalne paljbe, kalašnjikovi, pištolji...", sećao se Simonović.

Na Ravnoj gori je zaista bilo svačega u nedelju. Od "srpskih šibica", sa likovima Mladića i Karadžića, do oskudno odevenih igračica koje su igrale na stolovima pod jednom šatrom, a četnici sa kokardama padali na kolena i polivali se pivom.

Dok pevač peva "ko će danas istinu da kaže, đe su kosti đenerala Draže", plavuša na stolu vrcka kukovima, svi snimaju mobilnim, dok se kroz šatru nije progurao stariji Ravnogorac, oteo pevaču mikrofon, i onda se on popeo na sto.

Povikao je: "Braćo, ne smemo dozvoliti da ovde igraju polugole nečije ćerke. Nemojmo skrnaviti Ravnu goru, ovo je svetiiinjaaaa!", prodro se iz sveg glasa, držeći se za šipku na krovu šatre, dok su četnici i osoblje krenuli da ga skidaju sa stola. Ali se on čvrsto držao za šipku...

Onda je došla policija. Jedan je rekao: "Ovde sad ima više murije nego četnika".

Četnici su u nedelju na svako pominjanje komunista tokom Vukovog govora vikali: "Uaaa Dačić", primećena su čak dva verna dvojnika đenerala Draže.

Neki su skupljali slike, pare i sponzore za monografiju Rasinskog korpusa, drugi smišljali načine kako da od Jova Kapičića dobiju priznanje gde je đeneral ukopan, treći kuvali pasulj u velikom kazanu, iznad koga je pisalo: "Po Čičinom receptu". Već iza podneva, kod kazana je neko napisao: "Nema više".

(MONDO)

• Svet
• Srbija
• ex-YU
• Hronika i Društvo
• Press izbor
• Posao
• Ekonomija