Ej drugovi, jel vam žao...

Sva je prilika da će septembarska klasa biti poslednja koja će biti sastavljena i od momaka koji su regrutovani. Rečju, još ove jeseni čuće se pesme na železničkim stanicama, a posebno dve - ona u kojoj se kaže «Oj mašno pusti paru jače....» i neizbežna «Ej drugovi jel vam žao, rastanak se primakao...»

Kada su, onomad, tek bile započele priče o ulasku Srbije u Evropsku uniju «evroskeptici» su kao jedan od argumenata protiv potegli i obavezno poštovanje standarda u proizvodnji raznih stvari, pa i hrane i alkoholnih pića, od «šunke» do brlje, sve dok im učeniji od njih nisu lepo objasnili da pečenje rakije nema ama baš nikakve veze sa ulaskom u Evropu.

E sad, čemu ovakav uvod?

Pa zbog toga što se ipak, polako ali sigurno, neki od narodnih običaja dofinitivno gase što više odmiče proces pridruživanja. Uzmimo Vojsku Srbije, na primer, transformiše se po «evropskom sistemu», postaje profesionalna.

Tako, sva je prilika da će septembarska klasa biti poslednja koja će biti sastavljena i od momaka koji su regrutovani. Rečju, još ove jeseni čuće se pesme na železničkim stanicama, a posebno dve - ona u kojoj se kaže «Oj mašno pusti paru jače....» i neizbežna «Ej drugovi jel vam žao, rastanak se primakao...». Debatujući na tu temu drugari i ja smo se dobrano vratili u prošlost, a ad hoc anketa je pokazala da se ne sećamo, nego onoliko.

Naši, gradski ispraćaji, bili su nešto kao malo drukčije profilisana žurka. Osim stalne ekipe regrutovih ortaka tu su obavezno bili i rodjaci, mada smo mi «pratioci» više očekivali rodjak(inj)e računajući na njihov pojačani sentiment u takvim situacijama. U obavezan sastav spadalo je teško napijanje ponosnog oca i bar jednog od najboljih drugara regruta na koga se ćale namerio i odabrao ga da mu pravi društvo u piću, kao i široka duša zarozane majke koja je u toj prilici na svaku prosutu čašu crnog vina na tepih ili ruske salate na mebl dvoseda, na svaki razbijen tanjir ili pikavac koji progoreva polituru stola samo odmahivala rukom i brišući suze govorila – «Neka, neka, valja se».

Povraćanje i začepljavanje toaleta takodje je bilo obavezno, roditeljska spavaća soba bila je «safe heaven» za omamljene devojke, a regrutova momačka soba za... znate već. Sve se završavalo smeštanjem obenućenog oca u krevet, vodom koju je majka, sad već jecajući, prosipala niz stepenice za sinom uz obavezno – «piši, nemoj da brinem», a onda odlaskom na železničku ili autobusku stanicu gde su već bili drugi regruti i pratioci. E tu su se flaše razmenjivale, mešalo se piće k'o malter, ukrcavanje, mahanje, a onda nagli pad adernalina, alkohol je radio svoje i melanholija je plavila k'o Gang...

E sad, seoski ispraćaji su bili nešto posebno, prava pravcata svetkovina za porodicu i prijatelje. To se pripremalo danima, pozivnice su slate na vreme, poštom ili odnošene lično, dobar orkestar (bez ovog današnjeg ozvučenja), mali sastav lokalnog KUD-a, tek da povede kolo i sve po redu... Znalo se ko sedi u čelu stola, ko je sa leve ili desne strane, gde sede časne starine koje pemte «one ratove» i kojima je na anteriji obavezan red ordenja, za tu priliku «zakopavale su se ratne sekire» i rasprave na temu «naši – vaši» bile su strogo zabranjene.

Pošto se, rekoh, sve odvijalo uglavnom napolju, a zlatna jesen ume da časti lepim vremenom, faktor dobre hrane i čistih, prirodnih pića takodje je igrao važnu ulogu pa je i napijanje, ono teško, bilo veoma retko. Bila je to ozbiljna, ma otmena svetkovina posvećena nečemu što je u to vreme još i imalo nekog smisla, mada su se već tada nazirale pukotine koje će nekoliko decenija kasnije od JNA... Ali, to je već druga prča.

Na kraju, još jedna razlika izmedju pomenutih dogadjaja. Mi varošani bili smo svedoci vlažnih poljubaca na stanici i devojačkih obećanja regrutu da će ga posećivati i čekati ga da se vrati, a potom mnogih lomova kojima je kumovala dužina služenja, razdvojenost, ono «daleko od očiju, daleko od srca». Bio sam svedok i nekolikih seoskih rastanaka, obećanja takodje, devojačkih odlazaka na zakletvu ili u posetu zajedno sa regrutovim roditeljima, a i svadbi po povratku iz vojske.

Eto, jedan od običaja nestaje. Mada, pominje se da će dobrovoljci moći da se prijave na služenje vojnog roka. Nešto mislim da to neće biti to, da će njihov ispraćaj biti, kako bih rekao... nešto drugo.

---

Dodaj komentarSvi komentari ( 1 )