I taman kad se spremim da održim vakelu kako naše TV stanice kaskaju za belim svetom – što zbog malih budžeta, što zbog lošeg ukusa – pojavi se tračak nade.
Doduše, ovog puta na ne baš sasvim našoj TV stanici, ali zahvaljujući kablovskim operaterima, skoro pa domaćem Foks krajmu, u ponedeljak, 1. novembra, imaćemo priliku da pogledamo prvu epizodu dugo očekivane serije “Živi mrtvaci” (Walking Dead). Ljubiteljima stripa odavno je poznata ova priča scenariste-pisca Roberta Kirkmana i crtača Tonija Mura o grupi preživelih u svetu obezglavljenom apokalipsom koju predvode zombiji.
Još od 2003. godine, Kirkman ih provodi kroz pakao potrage za drugim preživelim humanoidima, uz stalne napade hodajućih mrtvaca, ali i ljudi koji ne mogu baš da se pohvale čestim i razumnim korišćenjem mozga. U pokušaju da pronađu novi dom, nekoliko stalnih likova (Rik Grajms, policajac iz Kentakija, njegov partner Šejn) ali i usamljeni tragači, sakupljaju se u privremenim skloništima, nailaze na novoosnovane zajednice kojima upravljaju naizgled neuništivi poludeli političari, neprekidno zavedeni glasinama o postojanju leka za zombi-zarazu.
Bio bi ovo možda samo još jedan strip za neodrasle fanatike da nije fantastično razrađenih odnosa među likovima, uspona i padova omiljenih tragača i sjajno ukomponovane satirične sličnosti sa svetom oko nas. Idealan argument za odgovore na besmislena pitanja zašto “matori” ljudi čitaju stripove.
Zombiji su, već godinama, idealna metafora za prikazivanje mase bez mozga, koja sledi samo najosnovnije životne potrebe. Filmadžije su to već odavno shvatile, pa ne prođe nijedna sezona bez bar jedne zombi-komedije ili surovo realnog prikaza možda ne tako daleke budućnosti – dovoljno je pomenuti Denija Bojla i “28 dana kasnije” – ali su televizijski producenti nekako stajali po strani. Ali i to se menja.
Mini serijal "Dead Set" Čarlija Brukera, prikazan na britanskom kanalu E4, spojio je dve pošasti u jednu – zombiji napadaju kuću u kojoj su učesnici “Velikog brata”, i u pet epizoda gledaoce stavlja pred iskušenje da podrže jedače mozga i njihovu najezdu, zgroženi nepostojanjem razuma kod onih na čijoj bi strani, makar zbog evolucije, trebalo da budu. Gledaniji od ostalih u vreme prikazivanja, serijal će biti repriziran u Britaniji večeras, 31. oktobra, u sklopu programa posvećenog Noći veštica, a šuška se i o nastavcima, možda i filmu.
Ali prava najezda počinje na američkom kanalu AMC, takođe u nedelju. “Živi mrtvaci” su prerasli u seriju, dugo najavljivanu i očekivanu skoro pa kao nastavak nekog legendarnog horora. Američki reditelj Frank Darabont, već prekaljen sa nekoliko ekranizacija romana Stivena Kinga (Bekstvo iz Šošenka, Izmaglica, Zelena milja), sam kaže da je već godinama obožavalac Kirkmanovog stripa i da je jedva čekao priliku da se upusti u zombi-kraj sveta iskustvo.
Sudeći po prvoj epizodi, Darabont je igrao na sigurno, te je pažljivo sledio osnove stripa, tek povremeno uvodeći neke od likova iz kasnijih priča. Strpljivo i pažljivo upoznajući gledaoca sa skoro pa smakom sveta, Darabont je uspeo da ne razočara ni fanove stripa, ali ni fanove zombi mitologije. Sve je tu: klaustrofobija, pustinja, beznađe, usamljenost, strah, paranoja. Ne posežući za muzikom koja bi pojačala užase na ekranu, jer zna da je tišina često strašnija od zvuka, Darabont zaista majstorski u prvi plan nameće pitanja koja, svesno ili ne, muče i same likove: civilizacija koju poznajemo više ne postoji, da li to znači da ni pravila, moral i predrasude više ne važe?
I zato, hvala Foks krajmu što nam pruža priliku da “legalno” uživamo u “Mrtvacima”. U ponedeljak u 10 uveče, nacrtajte se ispred televizora, uživanje je zagarantovano, čak i ako ne volite horor, zombije i smak sveta kao budućnost.
Još od 2003. godine, Kirkman ih provodi kroz pakao potrage za drugim preživelim humanoidima, uz stalne napade hodajućih mrtvaca, ali i ljudi koji ne mogu baš da se pohvale čestim i razumnim korišćenjem mozga. U pokušaju da pronađu novi dom, nekoliko stalnih likova (Rik Grajms, policajac iz Kentakija, njegov partner Šejn) ali i usamljeni tragači, sakupljaju se u privremenim skloništima, nailaze na novoosnovane zajednice kojima upravljaju naizgled neuništivi poludeli političari, neprekidno zavedeni glasinama o postojanju leka za zombi-zarazu.
Bio bi ovo možda samo još jedan strip za neodrasle fanatike da nije fantastično razrađenih odnosa među likovima, uspona i padova omiljenih tragača i sjajno ukomponovane satirične sličnosti sa svetom oko nas. Idealan argument za odgovore na besmislena pitanja zašto “matori” ljudi čitaju stripove.
Zombiji su, već godinama, idealna metafora za prikazivanje mase bez mozga, koja sledi samo najosnovnije životne potrebe. Filmadžije su to već odavno shvatile, pa ne prođe nijedna sezona bez bar jedne zombi-komedije ili surovo realnog prikaza možda ne tako daleke budućnosti – dovoljno je pomenuti Denija Bojla i “28 dana kasnije” – ali su televizijski producenti nekako stajali po strani. Ali i to se menja.
Mini serijal "Dead Set" Čarlija Brukera, prikazan na britanskom kanalu E4, spojio je dve pošasti u jednu – zombiji napadaju kuću u kojoj su učesnici “Velikog brata”, i u pet epizoda gledaoce stavlja pred iskušenje da podrže jedače mozga i njihovu najezdu, zgroženi nepostojanjem razuma kod onih na čijoj bi strani, makar zbog evolucije, trebalo da budu. Gledaniji od ostalih u vreme prikazivanja, serijal će biti repriziran u Britaniji večeras, 31. oktobra, u sklopu programa posvećenog Noći veštica, a šuška se i o nastavcima, možda i filmu.
Ali prava najezda počinje na američkom kanalu AMC, takođe u nedelju. “Živi mrtvaci” su prerasli u seriju, dugo najavljivanu i očekivanu skoro pa kao nastavak nekog legendarnog horora. Američki reditelj Frank Darabont, već prekaljen sa nekoliko ekranizacija romana Stivena Kinga (Bekstvo iz Šošenka, Izmaglica, Zelena milja), sam kaže da je već godinama obožavalac Kirkmanovog stripa i da je jedva čekao priliku da se upusti u zombi-kraj sveta iskustvo.
Sudeći po prvoj epizodi, Darabont je igrao na sigurno, te je pažljivo sledio osnove stripa, tek povremeno uvodeći neke od likova iz kasnijih priča. Strpljivo i pažljivo upoznajući gledaoca sa skoro pa smakom sveta, Darabont je uspeo da ne razočara ni fanove stripa, ali ni fanove zombi mitologije. Sve je tu: klaustrofobija, pustinja, beznađe, usamljenost, strah, paranoja. Ne posežući za muzikom koja bi pojačala užase na ekranu, jer zna da je tišina često strašnija od zvuka, Darabont zaista majstorski u prvi plan nameće pitanja koja, svesno ili ne, muče i same likove: civilizacija koju poznajemo više ne postoji, da li to znači da ni pravila, moral i predrasude više ne važe?
I zato, hvala Foks krajmu što nam pruža priliku da “legalno” uživamo u “Mrtvacima”. U ponedeljak u 10 uveče, nacrtajte se ispred televizora, uživanje je zagarantovano, čak i ako ne volite horor, zombije i smak sveta kao budućnost.