Vi se nalazite ovde: Mondo > Zabava > Muzika

Teenage Fanclub, za večite tinejdžere

3 komentara

08. novembar 2010. 11:59 > 12:49

Legendarni škotski sastav koji je Kurt Kobejn nazivao "najboljim bendom na svetu" i koji je obeležio život cele jedne generacije u Beogradu nastupio je u SKC-u u nedelju uveče. Čekalo se dvadeset godina. Vredelo je. Miško Bilbija i prijatelji napisali su izveštaj za vas.

Na samom izlazu iz SKC-a koji je sinoć bio izmešten u vremenu i to u one godine pre 90-ih, D, naš Mondo urednik mi je dobacio – ‘’Znači dogovorili smo se, do 12 mi šaljete tekst’’? ‘’Šaljemo, ništa ne brini, imaćeš i neke gostujuće recenzente’’. ‘’Okej, kaže on i dodaje, ali budi malo edukativan, klinci gotovo da nisu čuli za TFC, malo ih približi svima’’.

‘’Edukativan? Too late baby, ovaj tekst je samo za one koji sinoć opravdano nisu mogli da budu u SKC-u’’.

Ostali – pravac Wikipedia i Rapidshare!

Tvrdo jezgro kluba ljubitelja sastava Teenage Fanclub sinoć je u SKC-u imalo samit. Očekivao se, naravno, skup aveta prošlosti raznih generacija, ali ona najstarija generacija veterana koja i dalje neumorno obilazi gostovanja rok veterana, ovoga puta kao da je izostala. Bili su tu samo duhovi iz 90-ih. Pravo društvo.

Ja sam, inače, katastrofalan izbor za recenzenta koncerta ovih tipova iz Glazgova. Od onih sam koji znaju da su TFC verovatno najznačajniji pop bend devedesetih godina i od onih sam koji su na svirku došli sa već dodeljenih 5 zvezdica bendu. Polako, i ostali segmenti koji jedan večernji izlazak na koncert čine kompletnim počeli su da dobijaju svoje obrise. Od štanda sa majcama do stajlinga naših omiljenih Škotlanđana.

Od plejliste (greatest hits) do iznenađujućeg drugog bisa kada su Beograđani pobedili čuvenu SKC sekuritateu i pored popaljenih svetala još jednom prizvali TFC. Uostalom, kada se koncert završio, niko mi nije rekao da je zvuk bio odličan ili očajan. Kakav god da je bio, doživljaj je bio fantastičan.

A na bini, fudbalskom terminologijom, TFC su istrčali u ultraofanzivnoj formaciji 1-1-3, koja se vrlo često transformisala u neverovatnih 1-0-4. Pop muzika sa 4 frontalne gitare i 3 pevača, formula je za najbolji rok koncert sezone, pa i mnogo šire. Iako TFC zvuče kao američki bend (Byrds i sve što dolazi posle), svi oni koji su pre par dana gledali Junajted FC kako trijumfuje u Ročdejlu i uz ekran pevali Anarchy In the UK i Cum on, Feel the Noise, sinoć su imali potpuno ostrvski doživljaj i skakali od prve do poslednje pesme na TFC spektaklu i doživljavali tu jezu koju samo rokenrol i fudbal mogu da proizvedu.

Na kraju, ništa od pesama koje TFC sinoć nisu svirali. Važno da je bilo ono ‘’ She wears denim wherever she goes, Says she's gonna get some records by the Status Quo, Oh yeah...Oh yeah...’’, a na samom kraju i ‘’ I'll never know which way to flow, Set a course that I don't know’’.

Na kraju, nisam više bio prisutan. Odneo me gitarski solo. Još uvek me vozi.

Aleksandra Nikšić

Teško će mi ovo ići, ali ’ajde. G. Bilbija insistira na „ženskom“ pogledu na stajling najvećeg evropskog pop benda. Pošto baš nemam iskustva sa takvim pisanijama, inspiraciju tražim u delima onih koji se time bave, pa evo:

Pošto na ovakvim koncertima ne postoje VIP lože, raskalašni bekstejdžovi i crveni tepisi, nema presvlačenja bezbrojnih toaleta, pogled postrance na binu bio je jedini način da utvrdim garderobni izgled petorke iz Glazgova. Prvi na koga nalećem je Rejmond Mekginli u grimizno prugastoj košulji pažljivo uvučenoj u pantalone. Elegantno podšišana seda kratka kosa više priliči direktoru marketinške agencije, ali to je još jedna od različitosti TFC-a.

Pored njega je prvi među jednakima u autorskoj trojci, Norman Blejk. Da nema gitaru (akustičnu i električnu), a pred kraj i meni najdraži instrument (jer bih samo dečiji ksilofon mogla da sviram), delovao bi kao omiljeni profesor književnosti u nekoj srednjoj školi u bilo kojoj provinciji. Što bi možda i bio da nije benda. Džemper preko košulje, na daljinu prepoznatljive 501 i učiteljske naočare. Idealna odeća i za profesora i za đake. Samo se pitam kako mu nije bilo vrućina u neventilarajućem SKC-u.

Džerald Lav je poput dobrog studenta i zavidim mu, ne menja se već godinama. U drugom planu, ali samo vizuelno, klavijaturista i povremeni gitarista Dejvid Mekgroun, najbliži je rokenrol izdanju, uz kariranu košulju, kačket i bele patike, dok bubnjar Frensis Mekdonald opet vraća modu na teren običnosti, uz bež košulju i odelo-tip pantalone.

Ne mogu dalje, mnogo je naporno baviti se ovim modnim detaljima. Sad ozbiljno: otkako postoji Popdepresija, koncert TFC-a u Beogradu provlači se kao vrhunski san, otprilike, poput osvajanja Mont Everesta. Do poslednjeg dima pred ulaz u salu, skoro da nisam verovala da će se to zaista desiti, da ću zaista čuti one pesme koje su mi pomagale i odmagale, zavisno od situacije, i ne samo meni. Da glasovi mogu da budu milozvučni i uz distorziju, uklopljeni bolje nego u horu bečkih dečaka. Da „I Need Direction“ može da bude i neki drugi pravac.

San se ostvario. Pošto se to tako retko dešava, hoću da verujem da je put sada otvoren. I dobro je što nekih pesama nije bilo, jer bi ušećerena sentimentalnost (sa naše, a ne njihove strane) pokvarila savršenstvo koje smo doživeli posle skoro 20 godina čekanja.

Zoran Panjković

Kada ti jedan bend obeleži 20 godina života, kada shvatiš da je svaka njihova pesma, jedna tvoja epizoda, kada pamtiš dane kada si dolazio do njihovih nosača zvuka, onda je prirodno da vikend kada ti dolaze u goste i kod najbližeg komšije, provedeš upravo sa njima.

Nisam nijednog trenutka postavio kao dilemu, mogućnost da u subotu odem u Zagreb. Iako sam ih do tada gledao tri puta, puna sala od 500 ljudi bila je jedno potpuno novo iskustvo.

Izgledali su i zvučali još uigranije nego u junu kada sam ih gledao u Londonu. McGuinley, Blake i Love, deluju kao najjača muzička „navala“ svih vremena. Od „Start again“ do „Radio“ i „He’d Be A Diamond”, ljudi su bili egzaltirani.

Imao sam neku čudnu strepnju, da se u nedelju u SKC-u nećemo pokazati, da će to biti njihovo “samo još jedno gostovanje”, ali to što je prikazao Beograd i oni Beogradu, nisam do sada viđao na njihovim koncertima.

Posle prvih par pesama, publika je bila zbunjena, kao da još nije mogla da veruje ko se pojavio na bini. Ostatak večeri bila je predstava posle koje je svakom bilo jasno zašto je tu i zašto je makar jedan deo svog života, posvetio njima.

Gordan Paunović

Neko pametan je jednom napisao da su heroin i nostalgija dve najadiktivnije stvari na svetu. Sinoć se nostalgija, kao teški, lepljivi sirup slivala niz zidove SKC-a, podsećajući na vreme u kome su TFC možda bili veći nego što su danas i na sve ono što je ostalo zarobljeno u tom vremenu.

Jedna devojka mi je pre par dana rekla da više ne postoji ništa u njenom životu što joj znači onoliko koliko joj je značio B92 devedesetih. Ta rečenica mi je odzvanjala u glavi dok sam gledao Normana Blejka i drugare na bini, koncentrisane na perfekciju vokalnih slogova i talase precizne, harmonizovane gitarske buke - nesumnjivo zbunjene neočekivanom ljubavlju kojom su ih nakon 20 godina docekali oni koji ih u Beogradu vole.

Na neki način ovaj koncert je bio vremeplov u dane kada smo ih vrteli do besvesti, navučeni na eskapističku melanoholiju TFC, svesni da te pesme baš u tom trenutku znače ceo život, nekome. Sada, kada takvog osećaja više nema, i kada u nečijem životu ovde više nema ničega što joj ga može dati, nisam siguran da sam želeo da se podsetim tog motiva i inspiracije.

Ne da nisam uživao u svakom trenutku sopstvene zbunjenosti pred ovim neočekivanim egzistencijalističkim izazovom - zahvaljujući njihovim savršenim pesmama - jedino što sada ne znam sta da radim sa ovim pitanjem o kome od sinoć ponovo razmišljam.

Da li su stvari mogle da ispadnu drugačije?

(Hvala Mišku, Zozi, Nikši, Gordanu - i Lončetu)
(foto Mondo/Petar Stojanović)