Reporteri beogradskog "Kurira" obišli su sva mesta gde se navodno skrivao Ratko Mladić od 1997. do 2006. godine
Najtraženiji haški begunac u periodu od 1997. do 2006. konstantno je bio na dohvat ruke vlastima, koje su bile upoznate s njegovim kretanjem, ali nikome nije padalo na pamet da ga hapsi, piše "Kurir"
Januara 1997. formiran je odred za obezbeđenje Ratka Mladića, koji se sastojao od tri čete i jednog voda sa ukupno 130 vojnika. Štab im je bio u Crnoj Rijeci kod Han Pijeska.
Tri meseca kasnije, 17. marta, Mladić prvi put prelazi u Srbiju, gde će se uspešno skrivati u narednih devet godina. S njim u Beograd dolazi i 40 pripadnika obezbeđenja, koji će biti smešteni u kasarnama na Banjici i Topčideru ali i u Studentskom domu "Košutnjak".
Celu 1997. i 1998. godinu Mladić provodi u kasarnama Rajac i Stragari kod Kragujevca. Tamo je do početka bombardovanja 1999, posle čega dolazi u svoj stan na Banovom brdu, gde će biti tačno do 5. oktobra 2000.
Nepoverljiv prema novim vlastima, vraća se u Stragare i Rajac. Naredne dve godine samo povremeno će svraćati u stan u Beogradu, gde mu i danas žive žena i sin s porodicom.
Za to vreme znao je da se opusti, pa je viđen i na fudbalskoj utakmici između reprezentacija Jugoslavije i Kine.
Već 15. februara 2002. prelazi u vojni objekat Krčmar kod Valjeva. Do juna te godine deo njegovog obezbeđenja bio je smešten u samačkom hotelu Topčider, u okviru istoimene kasarne.
U prvoj sobi bio je jedan od njegovih ključnih jataka Blagoje Govedarica, a u drugoj vozači Stanislav Cerovina, Mlađan Kenjić i Siniša Glišić.
Od juna 2002. Mladić počinje da koristi stanove u novobeogradskim blokovima. Najpre 1. juna odlazi u stan jataka Ratka Vučetića u ulici Peđe Milosavljevića 24, gde boravi dvadesetak dana.
Zatim se seli u ulicu Jurija Gagarina, gde će do 1. oktobra za 300 evra rentirati stan u zgradi broj 135/105.
Treći bulevar 48/39, sa identičnom cenom od 300 evra, naredna je adresa na kojoj će Mladić boraviti do februara 2003.
Jedna od rutinskih provera policije u kraju toliko ga je uplašila da se spakovao i odselio. Najpre u Crnotravsku 1G (gde boravi četiri-pet dana), a zatim i u Vladimira Popovića 24 (pet dana).
Zanimljivo je da je u tom stanu pre Mladića bio sin Ratka Lugonje, takođe jednog od njegovih jataka.
Jurija Gagarina 134/5 biće njegovo sklonište sve do 1. maja 2003, kada prelazi u zgradu u istoj ulici, ali u broju 118/20. Tu će, s manjim prekidima, boraviti sve do 31. decembra 2005. za rentu od 400 evra mesečno.
U Bulevaru Jurija Gagarina, u broju 118, komšije su i dalje u paranoji. Niko novinare nije želeo da pusti u zgradu. Kada su nekako stigli do "cilja" - stana 20. Ispred vrata - kesa puna praznih limenki piva, kutija od cigareta... Niko ni da pomoli glavu.
Druga destinacija, ista ulica, zgrada preko puta, broj 134 - ista priča. Novinari su ušli u zgradu "na kvarno". U stanu broj pet, u kom se svega pet dana tokom 2003. godine skrivao Mladić, niko se ne oglašava... Zgrada sa brojem 135, gde se "štekovao" do 1. oktobra 2002. godine, sa druge je strane bulevara. Scenario isti - u stanu 105 tajac. Ni komšije da prođu.
Kada je konačno prestao sa seljakanjem u Jurija Gagarina Mladić se odselio u selo Ljuba kod Sremske Mitrovice, gde mu se od februara 2006. gubi svaki trag.
Selo malo, jedna "glavna ulica". Ispred mesne kancelarije, u sklopu koje je i seoski dućan, nekoliko muškaraca pije pivo. Najbučniji među njima, onaj najstariji, stroga lica, dobacuje novinarima:
"Šta hoćete?! Idete iz našeg sela, znamo mi šta tražite! Neće vam niko ništa reći!" viče taj, kako rekoše, bivši inspektor. Ostali, mnogo ljubazniji, iskoristiše priliku dok je ušao u radnju po konzervu tunjevine i hleb, pa rekoše da im svaki dan neko dolazi, "muvaju se tuda razni, traže generala".
"Ma tu mu živi vozač, onaj što ga je vozio helikopterom. To je ona prva kuća s leve strane čim uđete u selo. Zato su i nas ovde maltretirali razni, svaki čas dolaze. A mi nemamo ništa s tim, hoćemo samo mirno da živimo", ispričao je jedan od meštana. Drugi, dosta mlađi, a po akcentu bi se reklo da je Slovak, našali se:
"Pa tu je Ratko, baš ga juče vido’ ovde", kaže on. Pošto je "inspektor" izašao iz prodavnice, ostali zaćutaše. Ništa više nisu smeli da kažu.
Kako navodi "Kurir" general Ratko Mladić najčešće je boravio u vojnom objektu Stragari. To potvrđuju, ali nerado, i pojedini meštani ove šumadijske varošice, tridesetak kilometara od Kragujevca.
"Manje-više, svi u Stragarima su znali da general Ratko Mladić povremeno dolazi u ovaj vojni objekat, ali niko o tome nije želeo glasno da priča, a danas tek neće ni da pisne, jer policija pretresa i hapsi ljude zbog povezanosti s generalom", kaže za "Kurir" Stragarac srednjih godina, koji insistira da ostane anoniman.
Prema svedočenju meštana, ovaj vojni objekat, ukopan u brdu Barutana, raspolaže helidromom, strelištem, bazenom, ali i mini-hidrocentralom.
"Jednom sam video civilni autobus, pun ljudi u uniformama, u pratnji dva crna automobila sa zatamnjenim staklima, kako ulaze u objekat. Pojedini Stragarci tvrde da su u autobusu videli Mladića. Ja nisam", kaže ovaj sagovornik "Kurira".
Dodaje da je bilo priča da je kod pojedinih seljaka kupovana rakija za Mladića i njegove pratioce, ali... Prekida dalju priču Stragarac, odmahujući rukom i uz opravdanje da ima posla užurbano odlazi.
U selu Bobovu kod Valjeva Mladić je imao pčelinjak. Legende po kojima je bio toliko slobodan da se kretao među lokalnim stanovništvom prodajući med nisu tačne.
Izvesno je da je Blagoje Govedarica 2004. od Mladićeve žene Bosiljke dobio ponudu da sredi pčelinjak. Za to je bio plaćen 25 evra na dan, ali Bosa nije bila zadovoljna kako je obavio posao.
Obezbeđenje Ratka Mladića vremenom je spalo na 10-15 ljudi od najvećeg poverenja. Oni bi na smenu radili po 15 dana, za šta su bili plaćeni 150 maraka ili 10 DEM na dan! Obično bi po dvojica stražarili ispred kuće, kasarne ili zgrade u kojoj je Mladić u tom trenutku bio.
Veruje se da danas u njegovom obezbeđenju nema više od pet osoba.
Podzemna vojna baza u Crnoj Rijeci kod Han Pijeska, u kojoj se Mladić skrivao sve do prelaska u SRJ, primala je 500 vojnika, koji su, zahvaljujući zalihama, mogli da prežive bez kontakta sa spoljnim svetom šest meseci.
Uprkos enormnim (nikad zvanično saopštenim) količinama novca uloženim u ovaj objekat, njegovi ulazi su, po odluci Ministarstva odbrane BiH, zabetonirani. I danas je baza poznata kao "Mladićeva pećina", piše "Kurir".
(MONDO)
Januara 1997. formiran je odred za obezbeđenje Ratka Mladića, koji se sastojao od tri čete i jednog voda sa ukupno 130 vojnika. Štab im je bio u Crnoj Rijeci kod Han Pijeska.
Tri meseca kasnije, 17. marta, Mladić prvi put prelazi u Srbiju, gde će se uspešno skrivati u narednih devet godina. S njim u Beograd dolazi i 40 pripadnika obezbeđenja, koji će biti smešteni u kasarnama na Banjici i Topčideru ali i u Studentskom domu "Košutnjak".
Celu 1997. i 1998. godinu Mladić provodi u kasarnama Rajac i Stragari kod Kragujevca. Tamo je do početka bombardovanja 1999, posle čega dolazi u svoj stan na Banovom brdu, gde će biti tačno do 5. oktobra 2000.
Nepoverljiv prema novim vlastima, vraća se u Stragare i Rajac. Naredne dve godine samo povremeno će svraćati u stan u Beogradu, gde mu i danas žive žena i sin s porodicom.
Za to vreme znao je da se opusti, pa je viđen i na fudbalskoj utakmici između reprezentacija Jugoslavije i Kine.
Već 15. februara 2002. prelazi u vojni objekat Krčmar kod Valjeva. Do juna te godine deo njegovog obezbeđenja bio je smešten u samačkom hotelu Topčider, u okviru istoimene kasarne.
U prvoj sobi bio je jedan od njegovih ključnih jataka Blagoje Govedarica, a u drugoj vozači Stanislav Cerovina, Mlađan Kenjić i Siniša Glišić.
Od juna 2002. Mladić počinje da koristi stanove u novobeogradskim blokovima. Najpre 1. juna odlazi u stan jataka Ratka Vučetića u ulici Peđe Milosavljevića 24, gde boravi dvadesetak dana.
Zatim se seli u ulicu Jurija Gagarina, gde će do 1. oktobra za 300 evra rentirati stan u zgradi broj 135/105.
Treći bulevar 48/39, sa identičnom cenom od 300 evra, naredna je adresa na kojoj će Mladić boraviti do februara 2003.
Jedna od rutinskih provera policije u kraju toliko ga je uplašila da se spakovao i odselio. Najpre u Crnotravsku 1G (gde boravi četiri-pet dana), a zatim i u Vladimira Popovića 24 (pet dana).
Zanimljivo je da je u tom stanu pre Mladića bio sin Ratka Lugonje, takođe jednog od njegovih jataka.
Jurija Gagarina 134/5 biće njegovo sklonište sve do 1. maja 2003, kada prelazi u zgradu u istoj ulici, ali u broju 118/20. Tu će, s manjim prekidima, boraviti sve do 31. decembra 2005. za rentu od 400 evra mesečno.
U Bulevaru Jurija Gagarina, u broju 118, komšije su i dalje u paranoji. Niko novinare nije želeo da pusti u zgradu. Kada su nekako stigli do "cilja" - stana 20. Ispred vrata - kesa puna praznih limenki piva, kutija od cigareta... Niko ni da pomoli glavu.
Druga destinacija, ista ulica, zgrada preko puta, broj 134 - ista priča. Novinari su ušli u zgradu "na kvarno". U stanu broj pet, u kom se svega pet dana tokom 2003. godine skrivao Mladić, niko se ne oglašava... Zgrada sa brojem 135, gde se "štekovao" do 1. oktobra 2002. godine, sa druge je strane bulevara. Scenario isti - u stanu 105 tajac. Ni komšije da prođu.
Kada je konačno prestao sa seljakanjem u Jurija Gagarina Mladić se odselio u selo Ljuba kod Sremske Mitrovice, gde mu se od februara 2006. gubi svaki trag.
Selo malo, jedna "glavna ulica". Ispred mesne kancelarije, u sklopu koje je i seoski dućan, nekoliko muškaraca pije pivo. Najbučniji među njima, onaj najstariji, stroga lica, dobacuje novinarima:
"Šta hoćete?! Idete iz našeg sela, znamo mi šta tražite! Neće vam niko ništa reći!" viče taj, kako rekoše, bivši inspektor. Ostali, mnogo ljubazniji, iskoristiše priliku dok je ušao u radnju po konzervu tunjevine i hleb, pa rekoše da im svaki dan neko dolazi, "muvaju se tuda razni, traže generala".
"Ma tu mu živi vozač, onaj što ga je vozio helikopterom. To je ona prva kuća s leve strane čim uđete u selo. Zato su i nas ovde maltretirali razni, svaki čas dolaze. A mi nemamo ništa s tim, hoćemo samo mirno da živimo", ispričao je jedan od meštana. Drugi, dosta mlađi, a po akcentu bi se reklo da je Slovak, našali se:
"Pa tu je Ratko, baš ga juče vido’ ovde", kaže on. Pošto je "inspektor" izašao iz prodavnice, ostali zaćutaše. Ništa više nisu smeli da kažu.
Kako navodi "Kurir" general Ratko Mladić najčešće je boravio u vojnom objektu Stragari. To potvrđuju, ali nerado, i pojedini meštani ove šumadijske varošice, tridesetak kilometara od Kragujevca.
"Manje-više, svi u Stragarima su znali da general Ratko Mladić povremeno dolazi u ovaj vojni objekat, ali niko o tome nije želeo glasno da priča, a danas tek neće ni da pisne, jer policija pretresa i hapsi ljude zbog povezanosti s generalom", kaže za "Kurir" Stragarac srednjih godina, koji insistira da ostane anoniman.
Prema svedočenju meštana, ovaj vojni objekat, ukopan u brdu Barutana, raspolaže helidromom, strelištem, bazenom, ali i mini-hidrocentralom.
"Jednom sam video civilni autobus, pun ljudi u uniformama, u pratnji dva crna automobila sa zatamnjenim staklima, kako ulaze u objekat. Pojedini Stragarci tvrde da su u autobusu videli Mladića. Ja nisam", kaže ovaj sagovornik "Kurira".
Dodaje da je bilo priča da je kod pojedinih seljaka kupovana rakija za Mladića i njegove pratioce, ali... Prekida dalju priču Stragarac, odmahujući rukom i uz opravdanje da ima posla užurbano odlazi.
U selu Bobovu kod Valjeva Mladić je imao pčelinjak. Legende po kojima je bio toliko slobodan da se kretao među lokalnim stanovništvom prodajući med nisu tačne.
Izvesno je da je Blagoje Govedarica 2004. od Mladićeve žene Bosiljke dobio ponudu da sredi pčelinjak. Za to je bio plaćen 25 evra na dan, ali Bosa nije bila zadovoljna kako je obavio posao.
Obezbeđenje Ratka Mladića vremenom je spalo na 10-15 ljudi od najvećeg poverenja. Oni bi na smenu radili po 15 dana, za šta su bili plaćeni 150 maraka ili 10 DEM na dan! Obično bi po dvojica stražarili ispred kuće, kasarne ili zgrade u kojoj je Mladić u tom trenutku bio.
Veruje se da danas u njegovom obezbeđenju nema više od pet osoba.
Podzemna vojna baza u Crnoj Rijeci kod Han Pijeska, u kojoj se Mladić skrivao sve do prelaska u SRJ, primala je 500 vojnika, koji su, zahvaljujući zalihama, mogli da prežive bez kontakta sa spoljnim svetom šest meseci.
Uprkos enormnim (nikad zvanično saopštenim) količinama novca uloženim u ovaj objekat, njegovi ulazi su, po odluci Ministarstva odbrane BiH, zabetonirani. I danas je baza poznata kao "Mladićeva pećina", piše "Kurir".
(MONDO)
