Kafana na Nilu

... nedavno sam se sa nekolicinom novinara ovdašnjih, od kojih smo većina kafanci par excellance, obreo na velikom turističkom brodu koji se od Asuana spušta Nilom do Luksora

Pravo na izbor je jedno od najvažnijih ljudskih prava, jel’ tako? Tako je. Jedna od manifestacija ove tekovine demokratije je i – promeniti kafanu slobodnom voljom. Spor ili džangrizav kelner, a nema šarma kao što su to neki stari mrgud-kelneri imali, zdravo, odoh ja na drugo mesto. Ne odgovara mi društvo, menjam kafanu ili odem kući. Vidim smarača za stolom, ćao, neću ni da sednem, nije to jedina kafana u varoši...

Pa u čemu je štos, upitaće se svaki dobronamerni čitalac koji se uželeo moje kolumne?

Eh, dragi moji, nije lako zateći se „nasukan“ na brodu.

A evo o čemu se radi. Nedavno sam se sa nekolicinom novinara ovdašnjih, od kojih smo većina kafanci par excellance, obreo na velikom turističkom brodu koji se od Asuana spušta Nilom do Luksora. Pet zvezdica, okačenih pored ulaza na ladju delovalo je obećavajuće, jer stvarno sam bio više nego spreman za četiri dana spuštanja niz Nil. U Kairu sam, naime, uspešno završio poslovni deo puta, lep dogovor sa ljubaznim i za saradnju spremnim kolegama iz RTV Egipta, popio sam tu možda najbolju «tursku» kafu ove godine, srdačno se oprostio od njih, izašao na prezakrčenu ulicu u centru grada, izvukao košulju iz farmerki, nehajno prebacio sako preko ramena...

Udoban let, dremka do Asuana gde smo se ukrcali na ladju, ostavili prtljag na recepciji broda i pravac – paluba! Taj, četvrti sprat, postaće naša baza narednih dana, a odatle smo se ponekad u kratkim skokovima prebacivali na «rezervni položaj», šank iza sale za ples, male prostorije u kojoj se regulator erkondišna ko zna kad zaglavio na oznaci «max» i nikom još uvek nije palo na pamet da to popravi. Ne da nije smetalo, nego onoliko, jer je temperatura na palubi prelazila trideset iako je bio kraj novembra. E tu počinje priča o našoj zlehudoj sudbini, ne samo zbog toga što je šanker odmah probao da nam uvali falš viski, a sirotan nije mogao ni da sanja kakvi su igrači preko puta njega, da firca tamo gde smo već proštepali, onomad, pod sankcijama, kad se „viski kuvao“ u svakom drugom dvorištu u Srbiji...

E sad, ruku na srce, sedenje ispod tende na palubi je prijalo, pre svega zato što je krajolik fantastičan, obala podseća ponekad na pejzaže Dunava, pa još kad naidjemo na sprudove i ade, zemunski djak o’ma asocira Lido, novosadske krivine ili belegiške zemljane litice. Hladno pivo se podrazumevalo, ali... Konfekcijski turizam je svugde takav kakav jeste, a brodova poput našeg bilo je ko automobila na Gazeli pre rekonstrukcije. Svi štancovani ko amfibije za Dan D, pa sam se na Agatu Kristi spomenuo tek kad smo se mimoišli sa jednim starim Nil kruzerom, zove se „Karim“ (vidi fotografije). Na njemu mi ne bi trebala klima, naprotiv, u takvom ambijentu sve bi mi prijalo, naravno pod uslovom da sam u društvu lagano oznojene i u paučinastu tkaninu ogrnute... Dosta Dušane!

Vratimo se našoj ladji... Dakle, nije falilo tema za priču, pogotovo medju novinarima od kojih su dvojica svojevremeno bili dopisnici i iz Egipta, a tu je bio i moj drugar/kolega s kojim već imam rutinu kada su putovanja u inostransrtvo u pitanju. Pa ipak, iste face, dokoni turisti u rasponu od bakica do ’talijanske tinejdžerke sa latentnim sindromom egzibicioniste. Nije smetalo, bar ne mnogo.

Kelneri su posebna priča. Apsolutno svesni da putnici nemaju izbor, odnosno da ne možemo da zbrišemo i promenimo kafanu, radili su samo koliko moraju. Čekali smo ih k’o Laza sedmicu na lotou, k’o paori kišu, ponekad se pivo na vrućini ugrejalo dok ga donesu. Inače, cena polulitarske flaše njihovog popularnog piva “Stela“ bila je pristojna, mislili smo, ali rekoh već, kad nemaš izbora... Pomagalo je i povremeno pristajanje i kratki obilasci spomenika, fantastičnih prizora koji teraju na razmišljanje o čudesnoj civilizaciji... Ali, ovo nije putopis, ovo je, rekoh, vajkanje jednog kafanca „nasukanog“ na ladji...

Na svoje smo došli tek kada smo se poslednjih dana usidrili u Luksoru. Lideri „istraživačkog novinarstva“ dali su sve od sebe i odmah locirali nekoliko lokaliteta. Tako se pokazalo da je pivo na brodu uuuužasno skupo, jer je u kafanici na prvom nivou keja bilo jeftinije za trećinu, ali je zato ’ladno k’o taštin pogled, da je na drugom nivou keja upola jeftinije i na kraju, da se u jednoj sjajnoj bašti preko puta pritaništa mogu popiti tri „Stele“ za cenu jedne brodske flajke!

Bože, kad nas je krenula karta, kad smo krenuli da šaramo... Taman da opušteno i u pravom stilu dovršimo jedno, sve u svemu lepo putovanje. Da, i viskadžije su došle na svoje za šankom bara u čuvenom hotelu Winter palace u Luksoru u kome su onomad odsedali kraljevi i ostali koji su to sebi mogli da priušte, hotel čiju nepretincioznu otmenost i patinirani luksuz je teško opisati, pogotovu vrt iza.

Miris jasmina još uvek imam u nozdrvama...

---

Dodaj komentarSvi komentari ( 1 )