Jedan od najboljih ruskih foto reportera Igor Kostin priseća se kako je samo par dana posle nuklearne katastrofe u Černobilu 1986. godine otišao da snimi elektranu i vratio se sa ozračenim, neupotrebljivim filmom.
U specijalnom zaštitnom odelu i sa foto aparatom u olovnoj kutiji uputio se foto reporter Igor Kostin samo nekoliko dana posle nuklearne katastrofe u Černobilu 26. aprila 1986. godine na lice mesta u Ukrajinu da to i dokumentuje.
Danas, u senci događaja oko Fukušime, priseća se kako je sve to izgledalo i tvrdi da akciju ne bi ponovio ni u ludilu.
Kostin se posle nekoliko dana na terenu vratio sa potpuno crnim filmom koji je uništila radijacija. Ali, bio je uporan. Sa grupom foto reportera otišao je opet u Černobil i od tada se vraćao stotinama puta kako bi dokumentovao ono što je radijacija ostavila iza sebe među ljudima, decom, životinjama, biljkama…
Četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilu Kostinova sećanja su upečatljiva i življa nego njegove fotografije.
U to vreme radio je za agenciju Novosti, a kako kaže u intervjuu za AP i danas se jasno seća upozorenja pilota helikoptera kojim je leteo.
"Bio sam u dobro blindiranom oklopnom tranporteru, pod helikoptera je bio od olova, prozori čvrsto zatvoreni. I sad čujem pilota kako govori. - Sa tvoje desne strane, na oko 50 metara je reaktor, zračenje je 250 Rengena – Otvorio sam prozor i opalio nekoliko snimaka. Kako je to bilo glupo."
Kasnije je ustanovio da su to bili neupotrebljivi snimci. Ali devet dana posle katastrofe, vlasti su dozvolile Kostinu i još dvojici fotoreportera da opet odu u Černobil. Sa njim su bili Valeri Zufarov iz TASS-a i Volodimir Repik iz "Pravde".
Kostin je tada proveo neko vreme sa "likvidatorima", vojnicima koji su određeni da ugase reaktor.
Peo sa sa njima na krov reaktora u plamenu kako bi ih snimio na delu. Morao je da ih snima vrlo brzo, jer su se i oni vrlo kratko zadržavali na krovu.
"Dok sam snimao oni su odbrojavali: jedan, dva, tri… kada bi stigli do 20 morao sam da strčim sa krova. To je bilo mesto sa najvećom radijacijom, 1.500 Rengena na sat, a smrtna zona je 500 Rengena", priča Kostin i dodaje da u tim trenucima nije osećao strah, već tek kasnije.
Kaže da od tada zna šta znači biti žrtva nevidljive, opake sile koja je najopasniji neprijatelj.
Zbog ogromne radijacije "likvidatori" podeljeni na timove od po osam ljudi, nisu se zadržavali duže od 40 sekundi na krovu uništene nuklearke. To znači da su morali u punoj zaštitnoj opremi da ustrče stepenicama do krova, prospu po nekoliko kanti vode u užareni reaktor i brzo se povuku dole. Većina njih nije stizala da ubaci više od dve tri kofe vode.
Igor Kostin je najpoznatiji černobilski fotograf, ali nije i prvi. U krug nuklearke, par sati posle katastrofe prvi je ušao Anatolij Raskazov koji je bio i službeni fotograf postrojenja. On je snimio razmere tragedije i prosledio snimke specijalnoj komisiji koja je imala sedište u bunkeru nedaleko od elektrane. Ubrzo je ove snimke zaplenila ruska tajna policija.
Samo dve njegove fotografije su objavljene 1987. godine, a da nije bilo navedeno ni ime autora. Raskazov je umro prošle godine posle dugogodišnje borbe sa rakom, od koga je oboleo, kako se pretpostavlja, zbog izloženosti radijaciji.
Tek dve nedelje posle katastrofe moskovska "Pravda" objavila je prvu fotografiju Volodimira Repika, snimljenu iz helikoptera. Repik (65) danas kaže da ni mrtav ne bi otišao na takvo mesto ni da mu narede.
Drugi kolega Kostina koji je sa njim i Repikom bio u Černobilu umro je 1993. u 52. godini života od posledica radijacije.
Kostin je nastavio da odlazi u Černobil i beleži posledice katastrofe, što mu je i donelo nagradu World Press Photo. Zbog izloženosti radijaciji, ozbiljno mu je oštećeno zdravlje i imao je nekoliko operacija tiroidne žlezde.
(MONDO)
