Novih 700 tajnih "Vikiliksovih" dokumenata, koje je objavio Njujork tajms, daje potpuniju sliku šta se u ozloglašenom zatvoru radi i kako se iz njega izlazi. Mnogi od puštenih zatvorenika su "jednako ospasni" kao i oni što se nezakonito drže unutra
Zatvor u američkoj vojnoj bazi Gvantanamo na Kubi, tema je najnovije grupe poverljivih dokumenata, koje je veb-sajt Vikiliks dostavio za današnji Njujork tajms.
Radi se o više do 700 tajnih vojnih dokumenata, sa ocenama vojnih obaveštajnih zvaničnika od 2002. do januara 2009. godine, koji daju novu sliku o zatočenicima Gvantanama, piše njujorški list.
Ti dosijei, pripremljeni u vreme administracije Džordža Buša, pružaju dublji pogled na obaveštajne podatke koji su ubedili i administraciju Baraka Obame da zatvor u Gvantamanu još ne treba zatvoriti.
Ono što je započelo kao eksperiment posle terorističkih napada 2001. godine, sada izgleda kao trajna američka institucija, a objavljena dokumenta pokazuju zašto mnogi od tih slučajeva ne bi nikada izdržali na nekom civilnom ili vojnom sudu, ocenjuje Njujork tajms.
Tajna dokumenta, dostavljena njujorškom dnevniku i još nekim medijskim organizacijama, otkrivaju zašto se većina od 172 preostala zatočenika smatra visoko rizičnim i pretnjom po SAD i njihove saveznike, ukoliko bi bili pušteni bez odgovarajuće rehabilitacije i nadzora.
Istovremeno, pokazuje i da je još više onih koji su pušteni - trećina od oko 600 već prebačenih u druge zemlje - takođe bilo smatrano visoko rizičnim.
Zaduženi za borbu protiv terorizma posebno su zabrinuti za one optužene da su ubice i operativci Al Kaide, kao i one koji su islednicima rekli da će se osvetiti Americi.
"Njujork tajms" primećuje da dokumenta uglavnom ne pominju korišćenje teških metoda isleđivanja u Gvantanamu, uključujući lišavanje sna, stavljanje u stresne položaje i produženo izlaganje hladnoći. Za nekoliko zatočenika se, ipak, kaže da su izmišljali da su bili zlostavljani.
Među tim dokumentima nalazi se najbolje dokumentovani slučaj surove tehnike isleđivanja u Gvantanamu, primenjene 2002. i 2003. godine na 20-om otmičaru Mohamedu Hataniju, Saudijcu za koga se veruje da je trebalo da bude jedan od učesnika napada od 11.septembra 2001.
Hatani je vezivan kao pas, seksualno ponižavan i prinuđivan da urinira po sebi. U njegovom dosijeu stoji da, iako je javno objavljeno da je bio izložen teškim tehnikama isleđivanja u prvoj fazi zatočeništva, njegova priznanja su izgleda istinita i slažu se sa izveštajima ostalih izvora.
U dokumentima se pominje da je više zemalja slalo svoje obaveštajce u Gvantanamo da ispitaju zatočenike. Među njima su Kina, Rusija, Tadžikistan, Jemen, Saudijska Arabiija, Jordan, Kuvajt, Alžir i Tunis.
U dokumentima ima i bizarnih detalja. Na primer kako Abd al Rahim al Naširi tvrdi da je u Al Kaidi viši po rangu od Halida Šeika Mohameda i da je toliko posvećen svom cilju da je navodno primao inekcije za impotenciju kako bi ga žene manje privlačile i mogao da se u potpunosti posveti džihadu.
Takođe se navodi da zatočenike iz Jemena ostali opisuju kao "prašinare" bez osnovne obuke, koji nisu nikakvi globalni teroristi. Takve iz drugih država iz Gvantanama su poslali kućama odavno, ali Jemenci su zadržani zbog nestabilnosti u svojoj zemlji.
Otkriva se i da je glavni razlog što je u Gvantanamu šest godina držan kamerman televizije Al Džazira , Sudanac Sami al Hadž, taj što je ispitivan o programima obuke, telekomunikacionoj opremi i operacijama dolaženja do vesti u Čečeniji, na Kosovu i u Avganistanu, uključujući kontakte sa terorističkim grupama.
Iako je Hadž insistirao da je samo novinar, njegov dosije pokazuje da je pomagao islamističkim ekstremnim grupacijama da prebace novac i da dođu u posed raketa "stinger", a navodi se i tvrdnja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da je on član Al Kaide.
Hadž je oslobođen 2008. godine i vratio se na posao u Al Džaziru .
U dokumentima, javnost prvi put ima prilike da vidi kako je američka vojska gledala na 158 zatočenika koji su prvi oslobođeni.
Oni nisu zvanično saslušani u skladu sa sistemom ustanovljenim 2004. godine i uglavnom se smatralo da su od malog obaveštajnog značaja, bez ikakih ili bez značajnih veza sa Al Kaidom ili talibanima. Ipak, među njima je oslobođen i jedan Pakistanac koji je tri godine kasnije postao bombaš samoubica.
Njujork tajms podseća da je to četvrta velika gomila poverljivih dokumenata koje objavljuje "VikiLiks".
Dokumenta, kako piše list, nisu kompletna i većinu je gotovo nemoguće proveriti. Ocene iznete u njima neće okončati dugu debatu u SAD o tom najkontroverznijem američkom zatvoru, napominje Njujork tajms i ističe da ta dokumenta mogu biti upotrebljena i za podršku uverenju da ti zatočenici predstavljaju opasnost po SAD, ali i za dovođenje u pitanje opravdavnosti sistema držanja u zatočeništvu bez suđenja.
(Tanjug)
Radi se o više do 700 tajnih vojnih dokumenata, sa ocenama vojnih obaveštajnih zvaničnika od 2002. do januara 2009. godine, koji daju novu sliku o zatočenicima Gvantanama, piše njujorški list.
Ti dosijei, pripremljeni u vreme administracije Džordža Buša, pružaju dublji pogled na obaveštajne podatke koji su ubedili i administraciju Baraka Obame da zatvor u Gvantamanu još ne treba zatvoriti.
Ono što je započelo kao eksperiment posle terorističkih napada 2001. godine, sada izgleda kao trajna američka institucija, a objavljena dokumenta pokazuju zašto mnogi od tih slučajeva ne bi nikada izdržali na nekom civilnom ili vojnom sudu, ocenjuje Njujork tajms.
Tajna dokumenta, dostavljena njujorškom dnevniku i još nekim medijskim organizacijama, otkrivaju zašto se većina od 172 preostala zatočenika smatra visoko rizičnim i pretnjom po SAD i njihove saveznike, ukoliko bi bili pušteni bez odgovarajuće rehabilitacije i nadzora.
Istovremeno, pokazuje i da je još više onih koji su pušteni - trećina od oko 600 već prebačenih u druge zemlje - takođe bilo smatrano visoko rizičnim.
Zaduženi za borbu protiv terorizma posebno su zabrinuti za one optužene da su ubice i operativci Al Kaide, kao i one koji su islednicima rekli da će se osvetiti Americi.
"Njujork tajms" primećuje da dokumenta uglavnom ne pominju korišćenje teških metoda isleđivanja u Gvantanamu, uključujući lišavanje sna, stavljanje u stresne položaje i produženo izlaganje hladnoći. Za nekoliko zatočenika se, ipak, kaže da su izmišljali da su bili zlostavljani.
Među tim dokumentima nalazi se najbolje dokumentovani slučaj surove tehnike isleđivanja u Gvantanamu, primenjene 2002. i 2003. godine na 20-om otmičaru Mohamedu Hataniju, Saudijcu za koga se veruje da je trebalo da bude jedan od učesnika napada od 11.septembra 2001.
Hatani je vezivan kao pas, seksualno ponižavan i prinuđivan da urinira po sebi. U njegovom dosijeu stoji da, iako je javno objavljeno da je bio izložen teškim tehnikama isleđivanja u prvoj fazi zatočeništva, njegova priznanja su izgleda istinita i slažu se sa izveštajima ostalih izvora.
U dokumentima se pominje da je više zemalja slalo svoje obaveštajce u Gvantanamo da ispitaju zatočenike. Među njima su Kina, Rusija, Tadžikistan, Jemen, Saudijska Arabiija, Jordan, Kuvajt, Alžir i Tunis.
U dokumentima ima i bizarnih detalja. Na primer kako Abd al Rahim al Naširi tvrdi da je u Al Kaidi viši po rangu od Halida Šeika Mohameda i da je toliko posvećen svom cilju da je navodno primao inekcije za impotenciju kako bi ga žene manje privlačile i mogao da se u potpunosti posveti džihadu.
Takođe se navodi da zatočenike iz Jemena ostali opisuju kao "prašinare" bez osnovne obuke, koji nisu nikakvi globalni teroristi. Takve iz drugih država iz Gvantanama su poslali kućama odavno, ali Jemenci su zadržani zbog nestabilnosti u svojoj zemlji.
Otkriva se i da je glavni razlog što je u Gvantanamu šest godina držan kamerman televizije Al Džazira , Sudanac Sami al Hadž, taj što je ispitivan o programima obuke, telekomunikacionoj opremi i operacijama dolaženja do vesti u Čečeniji, na Kosovu i u Avganistanu, uključujući kontakte sa terorističkim grupama.
Iako je Hadž insistirao da je samo novinar, njegov dosije pokazuje da je pomagao islamističkim ekstremnim grupacijama da prebace novac i da dođu u posed raketa "stinger", a navodi se i tvrdnja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da je on član Al Kaide.
Hadž je oslobođen 2008. godine i vratio se na posao u Al Džaziru .
U dokumentima, javnost prvi put ima prilike da vidi kako je američka vojska gledala na 158 zatočenika koji su prvi oslobođeni.
Oni nisu zvanično saslušani u skladu sa sistemom ustanovljenim 2004. godine i uglavnom se smatralo da su od malog obaveštajnog značaja, bez ikakih ili bez značajnih veza sa Al Kaidom ili talibanima. Ipak, među njima je oslobođen i jedan Pakistanac koji je tri godine kasnije postao bombaš samoubica.
Njujork tajms podseća da je to četvrta velika gomila poverljivih dokumenata koje objavljuje "VikiLiks".
Dokumenta, kako piše list, nisu kompletna i većinu je gotovo nemoguće proveriti. Ocene iznete u njima neće okončati dugu debatu u SAD o tom najkontroverznijem američkom zatvoru, napominje Njujork tajms i ističe da ta dokumenta mogu biti upotrebljena i za podršku uverenju da ti zatočenici predstavljaju opasnost po SAD, ali i za dovođenje u pitanje opravdavnosti sistema držanja u zatočeništvu bez suđenja.
(Tanjug)
