Odmaranje - letovanje

Kuda na godišnji odmor je stvar izbora svakog pojedinca, izuzev onih koji su još pod budnom paskom mame i tate. Njima nema druge do da čekaju ono leto kada će realno moći da se izbore za prvo samostalno odlučivanje i o takvom pitanju.

Za dorasle, odrasle i matore, letovanje je vreme za uživanja. Ovakvog ili onakvog tipa – kako ko voli. Jer, to je za većinu samo desetak dana, ili, u najboljem slučaju, dve-tri nedelje, a onda nazad, kući, u svakodnevicu.

Oduvek je to, zapravo i pre svega, pitanje finansijskih (ne)mogućnosti. Jer, i dok sam ja bio mali važila je ona – ko ima para kupa se na moru, ko nema kod kuće u lavoru. I, bili sam tada sestra i ja, sa roditeljima, nekoliko puta na moru. Sve ostala letovanja proveli smo kod kuće. A nije bilo ni tako loše, s obzirom na to da su i mnogi drugari iz kraja ostajali u gradu, pa smo se tokom leta kupali i na Savi i na Dunavu, ali i na barama u, peskom prekrivenom, Novom Beogradu. Pecali smo, igrali fudbal... I još – tako bi pocrneli kao da smo se stvarno čvarili na slanim morskim plažama.

Valjda još od tada, ne hvata me leti tzv. morska groznica koju često prepoznajem kod drugih. Doduše, kasnije jesam išao često na more (rano sam počeo da zaradjujem), ali više zbog prijatelja nego li zbog plaže ili slane vode. I, uvek mi je bilo besmisleno prepodnevno ležanje na peškiru na plaži, pa pauza za ručak, pa, opet, kupanje i sunčanje. Ljudima, po meni, tako prolaze dragoceni dani odmora u ležanju na obali, ždranju i medjusobnom mazanju ledja. Pa još uveče idu ranije na spavanje da bi ujutro poranili i uhvatili bolja mesta za razmeštanje peškira ili ležaljki pored mora. A ako se, ne daj bože, dogodi koji kišni dan prosto ne znaju šta da rade. Proklinju i nebo, kao da im je neko garantovao, baš za svaki dan odmora, žegu po želji.

Dakle, s obzirom na to da goreopisano nikako i nikada nisam običavao da radim na moru, moram priznati da me je zbog toga odmor uvek koštao više nego one koji su tako radili. Kako? Pa zato što sam više vremena provodio u kafićima, konobama i na drugim lepim mestima nego na plaži. Uveče, naravno, uvek provod što, kad se na kraju sabere, ispadne prilično skupo. Da ne bi na kraju bilo baš velikih problema redovno sam kupovao povratnu kartu. Ipak, dva puta sam se vraćao kući bez kinte u džepu pa sam na beogradskom aerodromu, od poznanika koji su tamo radili, pozajmljivao za autobusku kartu do grada. Takva skupa letovanja ponavljala su godinama i bila su, u svakom smislu, pravi odmor.

Medjutim, kad sam se oženio i sam sam neko vreme morao da provodim poprilično vremena na peškiru (i sve ostalo što uz to ide) i trošili smo, stvarno, mnogo manje nego kad sam sam odlazio na more. Provod je i dalje bio odličan. Nešto drugačiji, doduše, ali se i mnogo racionalnije trošilo.

Sad, kad upeče zvezda, idemo na planine. Tamo nema žege, znojenja, gužvi, preglasnih ozvučenja i galame do zore. I odmorimo se, baš kao ljudi. Kad se završi gutanje još preostalih lekova, nakon u prošlom tekstu opisanih problema, odlučićemo gde na odmor. Nećemo prelaziti granicu. Biće to, najverovatnije, neko od naših lepih mesta na iznad hiljadu metara.

E sad, da danas imam dvadeset, pa i koju godinu više, išao bih na more. Bezuslovno! Jer, tamo bi bila sigurno i moja ekipa, tamo su, uvek bile i zauvek će biti, lepe devojčice, tamo se na obali ostaje do jutra i spava do dva-tri popodne! Žicao bih kod roditelja za neku kintu, istovario bih koji kamion, brao voće, molovao stanove... Nešto bih sigurno imao u džepu – makar tek za preživljavanje... A, sve ostalo je, ionako, u srcu i duši.

---

Dodaj komentarSvi komentari ( 0 )