Eeee... ala su se složili uslovi za pisanje, milina jedna! Od nedelje me trese letnja prehlada, oko mene pantenoli, C vitamini, rinasek, fervexi, pa nešto zeleno, planina upotrebljenih papirnih maramica... i sve to ništa ne pomaže!

Osim toga na Fruškoj gori pljušti kiša te smo se laptop i ja sabili u jedan kraj natkrivene terase. A kišu ne volem, ona je – po meni - dobra i prijatna samo za pesnike i samoubice. No, ne dam se ja, jači sam od sudbine, juriš u mislima na Halkidiki še enkrat!

Daklem, stadosmo prošli put kod plaže Ethnik iza koje dolazi Toroni, sa razlogom hvaljen u vašim komentarima. Dugaaaaačka peščana plaža i duž nje jednostavni ali udobni mali apartmani, hotelčići, prodavnice, kafane, kafići. Skoro svaki od pansiona nudi i ozidani roštilj tako da možete i ribu na gradele, ako umete i ako nađete dobru ribu, a ima i odličnog mesa u privatnoj kasapnici, videćete natpis KREATA uz mali puteljak levo tik do najveće samoposluge u Toroniju. Pedesetak metara pravo pa sa desne strane u maloj ulici je sakrivena ta kasapnica. Tražite i probajte sjajne domaće kobasice (Loukaniko).

A Toroni se prakticno naslanja na moje mesto “numero uno”, otkriveno davne 1999. godine - Porto Koufo. Zaliv osrednje veličine i, kaže statistika, treći najdublji prirodni prirodni zaliv u Mediteranu; tu su se svojevremeno i podmornice sakrivale. Seoce ima malo kuća i jedva da ima soba za izdavanje, uglavnom su to vikendice koje pripadaju Solunjanima. Pod pravim uglom na rivu je smešten mol i uz njega su privezane jedrilice i brodići, nema luksuznih jahti. Tu je i pet ribljih restorana jedan do drugog, pa još dva malo dalje.

Za vikend, obično su prepuni, posebno domaćih gostiju. Mala samoposluga, benzinska pumpa i odmah do nje i prodavnica ribe. Nažalost, iako je Porto Koufo, ne samo bilo već i ostalo ribarsko seoce, ponuda sveže ribe nije baš sjajna, jer sve što je najbolje odlazi restoranima kao stalnim kupcima.

Kada se pođe niz zaliv dalje ka jugu, na samom kraju, e tu je moj favorit. Tu se smestilo ukupno 5 hotelčića. Jedan od njih je “Meltion studio”, to su zapravo apartmani koje drže Eleni i njen brat Hristos kod kojih ja već odsedam deceniju i kusur... Em su more privukli na petnaest metara od mog kreveta, em su ljudi ljubazni i pravi domaćini. Obično odsedam u garsonjericama u prizemlju ali evo pogleda sa terase apartmana na drugom spratu.

Dakle, polako i oprezno! Kada se uspnete na vrh brda, sa desne strane ćete videti restoran i prodavnicu suvenira, “Panorama”. Toplo preporučujem da popijete kafu i odmeračite jedan od najlepših pogleda na poluostrvu.

Vidik puca sve do planine Atos na susednom prstu, na Svetoj gori, Agion Oros kako joj kliču Grci. Dve hiljade metara u vis se proteže i zna da pri vrhu bude prekrivena snegom čak i u junu. Ako nema letnje izmaglice, pogled iz “Panorame” je bajan.

Kada krenete nizbrdo, obratite pažnju na ove krajnje neugledne limene straćare. Nikada mi neće biti jasno kako u njima preživljavaju koze. Pripekne zvezda, napolju plus stotinu, a ispod ovog lima... kuku lele, jadne koze sve sa krznom!

Na dnu brda, najpre kamp pa onda i seoce Kalamitsi, jedno od najlepših, sa prekrasnom plažom, nešto malo apartmana i restorana i – što je neuobičajeno, ostrvcem tik uz plažu, dušu dalo za ronjenje. A ja volem da ronim, da stavim masku i disaljku, peraje i juriš na školjke i ježeve.

Još kada sam pre nekih 6 godina otkrio da maska može da ima i dioptriju pa kada sam progledao, ihajs! Gde bejasmo, a da, Kalamitsi. Plaža je zaista prekrasna, uz nju imate i restorane i kafiće, jedino je podložna hirovima vetra pošto je okrenuta ka otvorenom moru pa zna da bude i valovito i vetrovito. Ova strana Sitonije je okrenuta ka istoku pa se na plažu moze ranije, ali se ranije sa nje i odlazi.

Idemo dalje na sever ali sada istočnom stranom Sitonije. Desetak kilometara dalje je veliki zaliv Sykia, sa gradićem levo u podnožju brda, a ogromnom i poludivljom plažom i kampingom sa desne strane. Grci su, inače, neke od svojih najlepših plaža ostavili za kampove koji pružaju bazičan komfor ali i prelepu prirodu.

Na samom početku uvale, videćete sa desne strane puteljak i natpis “Five steps in the sand”. Ne propustite da pođete i ručate u restoranu sa jednim od najlepših pogleda i lokacija na svetu. Malecna uvala, ljubazan domaćin Makis (pitajte ga da pusti nešto “naše”, ostavio sam mu CD Biljane Krstić) i sjajna riba. Sednete, naručite i siđete pet koraka do peščane plaže i prekrasnog mora. Kelner ce da zvizne i da vam mahne kada ručak bude gotov.

Dalje na sever, još samo malo pa smo u Sartiju koji je ove godine apsolutni hit medju našim turistima. Imao sam utisak da je više od polovine registarskih tablica iz Srbije. Domaćini, kao što je red, paze na goste pa na sve strane i ispred svakog restorana imate meni ispisan i na našem jeziku.

Sarti je šarmantan gradić sa velikim brojem restorana, hotelčića, dugačkom peščanom plažom, vodenim sportovima, kafićima, prodavnicama...

Volim da dođem predveče i prošetam, maznem neki giros ili pečeni kukuruz i odmeračim kapućino fredo. E da, svi kafići nude besplatan Wi-Fi što je zgodno jer možete da se prikačite pa uz pomoć Skype programa popričate džabe sa svojima kod kuće. No, ne odsedam u Sartiju jer ne volim plaže na kojima su ležaljke poređane po pet, šest redova u dubinu.

Iznad Sartija, put malo podseća na “našu” Jadransku magistralu. Po vegetaciji i krivinama. Sa desne strane ima skretanja za kampove i barove na plažama. Meni je muzika malo preglasna i nedolična, ali to je samo zato što sam ja čovek naopak i namćor. Jedna od tih plaža sa strane je Kavourotripes, bozanstvena, sakrivena iza borove šume i neobeležena sa ceste. Stene na plaži su pune rupa (tripes) koje su izbušile krabe (kavouro) i po tome je plaža dobila ime. Pesak je potpuno beo što daje vodi onu najlepšu, azurnu boju.

Potom nailazi gradić Vourvourou sa razuđenom obalom, dosta hotela i restorana. Na glavnom putu, bez silaska u grad, a sa divnim pogledom na zalazak sunca, imate jednu od najboljih picerija u kojima sam ikada bio, “Obelix”. Nema mnogo izbora – služe picu sa mesom i bez mesa. U dve veličine. Mala je dovoljna za troje odraslih i gladnih, velika je već za teške izelice. Prava krušna peć se loži ne cepanicama već granama, a majstor od kužine pred vašim očima razvlači testo kao pravi akrobata.

Još dalje ka severu je malo ribarsko selo Ormos Panagias, poznato i po tome što odavde svakoga jutra u devet kreću brodovi koji prave pun krug oko Svete gore. Ako niste muško pa ne možete tamo ili pak ako jeste ali vas mrzi da se bakćete dozvolama, ova celodnevna krstarenja su lepa prilika da (uz durbin) razgledate manastire duž obale. Jedan od brodova je replika starog gusarskog jedrenjaka.

Lep dan na otvorenom i čuvajte se grčkog sunca u podne! Iznad Ormos Panagiasa je takođe dugačka plaža u obliku polumeseca sa hotelčičima, apartmanima i bungalovima. I... malo dalje, pa ste kod sela Agios Nikolaos i kod raskrsnice ispod Nikitija, odakle smo krenuli na jug.
Srećan put :-)

PS ako neko ima konkretnih pitanja, ostavite redakciji Monda vašu e-mail adresu, pa ću odgovoriti.
PPS ne, ne uzimam proviziju ni od koga o kome lepo pišem ovde, samo sa vama delim svoje poveće iskustvo i subjektivni ugođaj!