Svako od nas ima bar po neku “nekritičku ljubav”. To je ljubav koja nema ni povoda ni uzroka ni svoje zašto ni svoje zato. Ali postoji. I te nam ljubavi ponekada prijaju čak i više od onih koje imaju i povoda i svoje zato. Pošto su nekritičke, u njima se ništa ružno dogoditi ne može a takođe ni pokvariti; ona vas nikada neće ni proći niti ostaviti. E pa... jedna od mojih nekritičkih ljubavi je Italija i sve što je italijansko.
(Primo piatto)
Vozili smo se taksijem koji me je oduševio jer je bio fića, ali ne poput naših. Bio je produžene šasije, sa većom kabinom, primao 4 putnika uz vozača i... imao je i krov na otvaranje! Kod nekog semafora se saobraćaj zaglavio a taksista se lepo popeo na svoje sedište, do pojasa izašao napolje i sa šoferom ispred nas počeo da razmenjuje razmišljanja o bližoj i daljoj familiji. Klasična šoferska svađa ali meni je u toj svađi melodija italijanskog jezika bespovratno ušla pod kožu i u dušu i tu je započela ta ljubav.
Čuo sam jezik i ranije kada mi je stariji brat puštao ploče sa Verdijevim operama i uvlačio me nežno i perfidno u svet klasične muzike. No, tada sam italijanski čuo nekako drukčije, umesto da mu se prepustim, ja sam u stranim rečima trazio domaće i imao sam čitave arije “prepevane” na naš jezik, naravno, sa potpuno desetim značenjem. Ali tada, u tom taksiju, posred rasprave, e tada je u meni začeta ta slatka, nekritička ljubav.
Balašević je spevao da su “sve prave ljubavi tužne”, sa čime se ne slažem. Ja bih umesto toga rekao da su mnoge prave a posebno nekritičke ljubavi neostvarene. Naučio sam u međuvremenu odlično engleski, vrlo dobro nemački, dobro ruski, natucam malkice francuski i slovenački, a domovina mi je, prilikom raspada podarila umesto jednog, znanje 4 jezika, poliglota sam na kvadrat. Ali taj najlepši, taj koji obožavam da čujem – jok, njega nema u mojoj zbirci.
Od šesnaeste pa na dalje, poput većine iz moje generacije, krenuo sam da se družim sa jednim italijanskim gradom – Trstom i jednim povodom za odlazak – šopingom. Svi smo se farmerkama i čizmicama do članka od tanke kože, snabdevali u UPIM i COIN robnim kućama, na pijaci Ponte Rosso kao i u milion drugih dućana. Obično se krene večernjim autobusom koji nas – propisno ižvakane – ostavi sabajle jutrom u centru grada i pokupi iste večeri sve đuture sa milion kesa, torbi i kofera.
Bilo je drugo vreme, nisi mogao carinika da potkupiš već si morao ili da platiš tu carinu ili da sakrivaš robu kako znaš i umeš; neki su znali jedne preko drugih i po tri para farmerki da navuku. Naputovasmo se tako pokojni Slava i Pulke, Deki, Zaja i ostali iz društva... ihajs! Bože me oprosti, niti jednom ne odosmo na kafu u Veneciju, niti jednom ne zađosmo u neki muzej, niti jednom nismo skitali ulicama ‘nako bez cilja, samo da uživamo u zgradama, u tome što smo tu, što smo mladi i što je život lep.
Ali tada, tako sav ižvakan od neprospavane noći, upoznao sam se sa još jednim aspektom moje ljubavi – sa Italijankama. Sećam se dobro da je svaka prodavačica u baš svakoj radnji i za svakom tezgom bila doterena kao za kraljevski bal. Što bi rekli u Bosni, “napucana”. Garderoba, šminka, osmeh... sve je bilo savršeno na njima. Možda su to bili samo prividi tinejdžerskih, beogradskih očiju, ali džabe ti ga, ljubav se zapatila, zacementirala. Negde kad izađoh iz tinejdžerskih godina, formulisao sam i svoju čuvenu (dobro... čuvena je samo u mojoj glavi) misao da svaka žena na kugli zemaljskoj ima bar nešto što je na njoj lepo. Stas, glas, oči, nos, usne, kosu, šta bilo. Ali da samo Italijanke znaju da to što je na njima najlepše, tako blistavo iznesu pred tuđe a posebno muške oči.
I ne samo to! Već, za razliku od drugih žena koje zakorače u neku sobu, terasu, ulicu... Italijanke ne uđu... nego osvajaju prostor ispred sebe. Aman, ne tražite mi dokaze, ovo je – kao i kod svake druge ljubavi – krajnje subjektivno mišljenje i nema tu nikakvih potreba za dokazima. I... sa tim i takvim obožavanim Italijankama, šta smo imali?
Pa... na svoju tugu i sramotu, mogu da prijavim samo jedno zabavljanje, osamdesetih u Londonu i u trajanju od 2 meseca. Šmrc, šmrc...
Sa godinama, sakupljao sam i druge slojeve svoje ljubavi. Uz jezik, muziku (ne više samo Verdi već i sve posle od Điljolje Ćinkveti do Paola Kontea), Italijanke, zavoleo sam i italijanski dizajn, kuhinju, arhitekturu... Kada sam zaključio da međ’ literaturom najviše volem kratku priču kao žanr, to je bilo pod uticajem Moravije, Kalvina, Bucatija... Felinijev “Amarkord” sam gledao dvadesetak puta, a sekao sam vene na svakog novog Viskontija koji se pojavljivao. Hormoni su se u meni budili uz – tada još uvek odlično držeće – Sofiju Loren, Đinu Lolobriđidu, Silvanu Mangano. Uz tursku kafu, zavoleo sam espreso i to ristreto makijato. Potom vino, maslinovo ulje, slikare i glumce, ma prosto sve!A sve to bez odlazaka u Italiju, sram i stid da me bude. Dugo sam apstinirao nakon svog prvog boravka u Veneciji, ’85. Te sam godine bio bez kinte pa još i rastrgnut između dve žene pa mi je privremena emigracija izgledala kao najpovoljnije rešenje. Stariji mi je brat bio nešto poslom u Veneciji i finansirao je moj dolazak, boravak a iznad svega bio je i najbolji vodič kojeg mozete zamisliti. Parla tako da ga ne razlikuješ od Italijana te smo sve i svašta obišli pa čak i ono što je običnim turistima bilo nedostupno. A onda, pauza od dvadeset godina. Gorela je ljubav, i dalje sam voleo jezik i dalje sam povremeno gledao “Amarkord” a redovno slušao Pučinija, Rosinija, Verdija. I Paola Kontea. Ali tek 2006. sam se ponovo zaputio u Rim i to baš čisto kao turista. Bez šopinga, sa merakom. i devojkom, te ništa nije bilo slađe nego da se držimo za ruke i šetamo bez cilja.
A ove godine... e ove godine ću da ostvarim svoj dečački san i slušam Verdija u Veronskoj areni. I još štošta drugo u Pesaru, Luki, Kremoni, Parmi... Ako želite da o tome čitate u narednoj kolumni, tražim ponovo samo skromnih deset komentara “za”. A dotle, ciao ragazzi e ciao belle! Uz moje nove muzičke favorite, Modena City Ramblers i njihovu verziju poznate italijanske pesme uz nešto malo keltskog začina.