Eh, kakva su vremena došla... više čovek ni na samog sebe ne može da računa! Lepo napisah u prošloj kolumni da tražim bar deset zahteva da bih napisao drugi deo priče o Italiji; javilo se vas šest, a evo mene, svejedno pišem! Šta da radim, ta nekritička ljubav prema Italiji drma li drma, a valja poštovati i tih šest glasova. Ako mogu stranke, moram i ja. Šest po šest...
Ovu smo turneju brat i ja zamislili po obodima i delovima Toskane, sa akcentom na tri operska festivala (Tore di Lago, Verona i Pezaro), ali slobodno čitajte dalje, svojom strašću ka klasičnoj muzici i operi vas neću gnjaviti sem... onako, po obodima.Krenusmo dakle, brat i ja (on zna Italijanski a ja umem da vozim) od milanskog aerodroma najpre do Kremone, grada u kojem su najmilozvučnije violine pravili nekoć Gvarneri, Amati i mnogi drugi. Kremona je slatka, omanja, prava muzička kutija. Parma je spram nje već veliki grad. Darovala je svetu parmsku šunku tj. pršutu a i sir – parmezan. Pa evo, makar slikom da se zasolite!
Probasmo, naravno, i pršutu i sir i odvojeno a i kombinovano. Jedna od lepših stvari u Italiji jeste ulazak u, što bi rekli Dalmatinci, “butigu”, radnju mešovite prehrambene robe. U teoriji tu se prodaje samo ono što je izloženo, ali u praksi vi uđete i zakerate: “dajte mi narežite onu fogaču (vrsta hleba, može sa maslinama, lukom... ), ne, ne tako... e da, baš to parče! Sad, hoću jednu krišku onog sira, da...ne, onog... tanko narežite, tanje pobogu... pa mortadelu...da, dva režnja, zatim onaj ukiseljeni luk... ne taj puter, onaj drugi namažite...” Kod nas bi već poslali i kupca i kompletnu rodbinu u... Honduras, a italijanski prodavac se iskreno smeška i prosto se vidi da mu je milo ne samo što će da prometuje, već i što opslužuje nekoga ko zna šta voli i šta hoće.
I ne samo u radnji tako, već i u restoranu! Napriča se moj brat više sa kelnerom oko sastava njoka nego sa mnom za čitavo veče. Ma jok, ne zameram, samo mu zavidim što parla jezik. Elem, naoružani sendvičima, krenusmo na jug ka prvom operskom festivalu u blizini rodnog mesta Đakoma Pučinija, Luke. Sišli sa autoputa i meračimo predele levo i desno od seoske džade. Gledam... gledam... i sve mi nešto neobično. Sve bre obrađeno, brate bre, keve mi! Ni jednog kvadratnog pedlja nema a da se na njemu nešto ne uzgaja. Vidi se prosto da je Italija jedna siromašna država čiji građani moraju da rade, koja ne može sebi da dozvoli luksuz koji Srbija može. Ovde, čak i kroz Vojvodinu polja stoje neobrađena, a tek kada se krene na jug, ihajs! Ima se, može se, vole kod nas da kažu...
A jadni Talijani, nemaju te moraju sva ta polja da obrađuju. Ovde maslina, onde breskva, ovde žito, onde šuma. I tako sve do Luke, optočene kamenim zidinama koja me je neodoljivo podsetila na Dubrovnik samo što nema more. Dva puta prođoh kolima pored kamere koja snima registarske tablice onih budala koji su ušli tamo gde lepo piše da ne sme. Recepcioner u hotelu mi, međutim, reče da imaju dogovor sa policijom da ne naplaćuje kazne glupim strancima koji su prvi put u Luki, te dobro prođosmo. Izvan starog jezgra, ima dovoljno mesta za parkiranje, čak su i cene pristojne. Raspakovah se u sobi sa baldahinom a onda me je već pri prvoj šetnji zabljesnula belina crkve Svetog Mihajla. I krajnje neuobičajena prednja fasada i njen vrh, tanki, vitki, čipkasti... evo mog najboljeg pokušaja da ih uslikam u svoj njihovoj gizdavosti.
A crkava, na sve strane. Božemioprosti, kao da su nekoć mislili da će ih izgradnja ili možda blizina crkve spas’ti greha ovozemaljskih. Religija i ja smo se, uzgred budi rečeno, razišli negde oko moje dvanaeste godine, ali mi je ostala navika da kada vidim lepu crkvu, koje god vere bila, upalim sveću misleći na one kojih nema, i još jednu za one kojih još ima u mom životu. I ne samo u radnji tako, već i u restoranu! Napriča se moj brat više sa kelnerom oko sastava njoka nego sa mnom za čitavo veče. Ma jok, ne zameram, samo mu zavidim što parla jezik. Elem, naoružani sendvičima, krenusmo na jug ka prvom operskom festivalu u blizini rodnog mesta Đakoma Pučinija, Luke. Sišli sa autoputa i meračimo predele levo i desno od seoske džade. Gledam... gledam... i sve mi nešto neobično. Sve bre obrađeno, brate bre, keve mi! Ni jednog kvadratnog pedlja nema a da se na njemu nešto ne uzgaja. Vidi se prosto da je Italija jedna siromašna država čiji građani moraju da rade, koja ne može sebi da dozvoli luksuz koji Srbija može. Ovde, čak i kroz Vojvodinu polja stoje neobrađena, a tek kada se krene na jug, ihajs! Ima se, može se, vole kod nas da kažu...
A jadni Talijani, nemaju te moraju sva ta polja da obrađuju. Ovde maslina, onde breskva, ovde žito, onde šuma. I tako sve do Luke, optočene kamenim zidinama koja me je neodoljivo podsetila na Dubrovnik samo što nema more. Dva puta prođoh kolima pored kamere koja snima registarske tablice onih budala koji su ušli tamo gde lepo piše da ne sme. Recepcioner u hotelu mi, međutim, reče da imaju dogovor sa policijom da ne naplaćuje kazne glupim strancima koji su prvi put u Luki, te dobro prođosmo. Izvan starog jezgra, ima dovoljno mesta za parkiranje, čak su i cene pristojne. Raspakovah se u sobi sa baldahinom a onda me je već pri prvoj šetnji zabljesnula belina crkve Svetog Mihajla. I krajnje neuobičajena prednja fasada i njen vrh, tanki, vitki, čipkasti... evo mog najboljeg pokušaja da ih uslikam u svoj njihovoj gizdavosti.
E... to su mi zadovoljstvo braća Italijani pokvarili. Ili su možda neke protivpožarne EU direktive u pitanju, đavo će ga znati. Nema više sveća sa plamenom, vec samo ovih na struju. Ubaciš 50 centi i uključi se lampica na nekoliko minuta. Ne znam na koliko, nisam hteo da probam, nije to to.
Ima dakle crkava, moglo bi i u Vatikan da se izvozi; ima prelepih trgova, kamenom popločanih ulica, zavijutaka, krivuljaka, zvonika i iznad svega bučnih, radosnih Italijana i njihovih još bučnijih gostiju. Cak se i fini Englezi raspojasaju ovde i čuju dok skitaju gradom. Naravno, sve sa bedekerom u ruci i obeleženim mestima za razgledanje.
Za razliku od mene, koji sam Lukom bazao – ‘nako. Ima i svakojakih radnji, rade dvokratno, Italijanima je popodnevna dremka zakon, ne dao vam bog da ogladnite u tri poslepodne.
A kada se zamorite i ožednite, tu je i ulična tezga sa breskvama, paradajzom i grožđem. A svako malo i česma da možete grožđe i da properete! Kada smo kod pranja, nisam odoleo a da se ne provozam dvadesetak kilometara od Luke i brčnem u Ligurnijskom moru.
Papreno platih kabinu da ostavim stvari i izađoh na plažu u Vijaređu. U njemu zapravo počinje niz plaža dug nekoliko desetina kilometara ali sem što mi je bilo lepo da se okupam u moru u kojem do sada nisam, ne nađoh tu drugoga meraka. Plaža ja baš onakva kakvu volim da mrzim!
Dakle: po vertikali poređano petnaestak redova ležaljki i suncobrana sve đuture sa prodavačima kožnih tašni i posteljine, koje, poput sviju vas, naravno, redovno kupujem kada god sam na plaži i kada na sebi imam samo kupaće gaćice a u ruci peškir i naočare. No, to me, naravno, nije sprečilo da sedam dana kasnije, rashladim noge na sličnoj plaži ali sa istočne strane Italije, a zapadne strane Jadrana. Po prvi put takođe!
Na pola sata ka jugu od Luke, smestila sa Piza. A u njoj... da, mogu vam potvrditi sada, zvonik, tj. toranj u Pizi koji je odistinski sav iskrivljen na jednu stranu.
Moram da priznam da sam sve do sada nekako mislio da je reč o nekoj zaveri, CIA ili Vatikan, svejedno... ali da je reč o namernom iskrivljavanju stvarnosti i varanju nas poštenih građana zemlje Srbije, umalo kandidata za EU. No... proverio, pipn’o i jeste, iskrivljen je taj toranj. Ponajviše su me zabavili turisti koji su pozirali tako da na fotoaparatu supruga/suprug/majka/dete... ispadnu kao da rukom pridržavaju toranj da ne padne. Evo kako to izgleda
Ja, namćor i naopak kakav sam već, namerno sam ih slikao tako da im dlan pridržava jedno veliko ništa, tj. prazan prostor. Ako Evropa to može nama, e evo im ga na, možemo i mi njima! Zabavile su me onoliko i silne tezge sa krajnje razočavarajućom ponudom neukusnih suvenira.
Ja, kada naletim na pravi, iskonski kič obavezno kupujem, valja se. Ali ovo je sve bilo onako... mlako, ničeg inspirativnog nije bilo za moju zbirku te se s parama rastadoh samo za kafu. A kafa, mila majko, blago Italijanima. Od stotinak koliko sam ih popio, bila je jedna nedostojna, sve ostalo - prva liga. A cena, od 80 centi pa do evro i 20, što je, priznaćete, povoljno i u odnosu na Beograd.
Ima u Pizi još toga, čarobna je recimo krstionica koju su, iz nepoznatih mi razloga, Italijani svugde dizali tik uz katedralu i zvonik obaška. No, ponestaje prostora i za slike i za reči, te vas pozdravljam ovom prilikom. I... nema više šale. Bez deset zahteva, ne pišem naredni put o Veroni, Pezaru, Urbinu... Ima da se bavim ja l’ Kosovom, ja l’ Paradom ponosa, pa vi sad vidite šta ćete radije!