Putujući od Luke ka Veroni, shvatio sam neke od (sigurno brojnih) prednosti koje ima život u Srbiji...

Recimo... italijanski autoput je ravan i gladak, nema nikakvih džombi ni rupa pa čak ni izjedenog asfalta, voziš 160 km/h a da nisi toga ni svestan! Priznaćete, čitateljko i čitaoče, da je to veoma opasno.

U zemlji Srbiji, tako se nešto ni slučajno ne može desiti jer nema kilometra puta gde sopstveni bubrezi ne javljaju da ste prešli 40 km/h. Dakle, Srbija je neuporedivo bezbednija nego Italija!

I ne samo bezbednija, već i mnogo zanimljivija. Recimo, kada Italijani nešto nazovu autoputem, to bre, sestro, brate, ima bar dve trake + zaustavna, a često i tri ili četiri. Priznaćete, to je monotono, dosadno i neinventivno. Mi pak, svečano otvorimo (i to bar tri ili čeitiri puta) 20 kilometara Koridora X na jugu i to nazovemo autoputem. Ali odmah zatvorimo drugi smer tako da naš autoput ima zapravo samo po jednu traku od kojih jedna ima još i zaustavnu.

Time pokazujemo ne samo kreativnost, već i brigu za bezbednost putnika.

Tako! Dokazao sam da mi dedukcija ide od ruke, mogu sada da se vratim na Veronu. Najpre, savet jedan: Ako putujete po Italiji kolima, potražite smeštaj u “agroturismo” kako oni to zovu. To su manja ili veća poljoprivredna dobra, malkice izvan grada ali je smeštaj odličan, jeftiniji nego u gradu, i – ako je leto – za nekoliko je stepeni hladnije nego međ’ zidinama gradskim, unutar kojih se vrućina zadržava do dobrano u noć. Za doručak ima i plodova sa obližnjih njiva, voća, mleka... A lako se dođe do grada, na samom ulazu u Veronu ima čak i besplatan parking a onda imate samo pet-šest minuta peške do kapija.

A ima šta da se gleda po okolini, od veličanstvenog Trga gospode sa Danteovom statuom po sredini, pa do Julijine kuće i balkona oma malo južnije. Lako ćete je naći po nevidjenoj gužvi, čitava je ulica najčešće blokirana. E sad, tužna je to priča, to sa Julijom i Romeom, Romeo o zašto si Romeo?!

Ne mislim na kolektivno samoubistvo kao takvo, time se i drugde u svetu uspešno bavi ljudski rod, već na činjenicu da Romea i Julije sem u mašti čika Šekspira nije bilo. Bar ne u Veroni. Te ovi na fotki ispod nisu niti Romeo a ni Julija pa čak nije ni Julijin balkon, mada se kao takav prodaje.

No, kao što znamo, legenda i mašta su jači od istine (što u zemlji Srbiji i na vascelom Balkanu uspešno dokazujemo decenijama) ergo, ko god navrati u Veronu, obiđe i balkon i uzme plajvaz u ruke i potpiše se na zidu koji vodi do bašte sa balkonom.

Zapravo, lepo je to videti. Stvarni samo u stihovima ili ne, Romeo i Julija su pre simbol ljubavi nego tragičnog kraja. Svi sebe volimo da zamislimo kako volimo kao što su oni voleli.

Doduše, uz hepiend, ne uz otrov i bodež.

Ako zagledate sredinu fotke, videćete da su se potpisali i Jelena i Vlada, srećno i berićetno im bilo! Uhhh... šta preskočiti u Veroni, a ne o čemu pisati, det iz d kveščn nau, što bi rekao gore pomenuti Viljem!

Hajde... kao i uvek, krajnje subjektivan izbor i samo fragmenti. Od crkava, obiđite San Fermo, Santa Anastaziju, Duomo i San Zeno, koja je malo izvan centra, ali vredi. Zamak i muzej Kastelvekijo pak pruža uvid u srednji vek i nešto malo renesanse. Prosto me je zapanjila ova slika devojčice sa crtežom u ruci, rad Đovanija Karote s početka XVI veka, delovala mi je tako savremeno. Možda se i vama dopadne...

Verona poseduje i muzej starih radio aparata, mali privatni muzej jednog zaljubljenika u iste, ala sam se obradovao i njemu i muzeju! Ima još i mostova koji su se isprsili iznad reke Adiđe, trgova, ulica, radnji, dučančića, restorana u kojima već pogled na jelovnik izaziva glad. I... ima arenu iz rimskog doba.

Još kao dečak sam maštao da ovde čujem Verdijevu “Aidu” (slobodno čitajte dalje, neću još o operi) i evo, ostvarih taj san. Ulazio sam kroz kamene svodove polako, sve bojeći se da ne vidim krv gladijatora i urlik gomile žedne te krvi. Uhhh, dobro je... jedina opasnost su razvodnice i prodavci koji veoma agresivno reklamiraju suvenire, programe, lepeze, kompakt diskove kao i “crno vino, belo vino, pivo...”

Nadam se da se merkantilno orjentisanom menadžeru arene ovaj marketinški trik oplodio povelikom zaradom, jer je ovo baš prostakluk pa ne bih voleo da mislim da je za sitne pare uveden. Nisam kupio ništa sem flašice vode (3 evra) a i to samo prve večeri, druge sam je poneo sa sobom. Brata sam častio, doduše, sa slatkastim penušavcem, prosekom, ipak je i on mene častio raznim muzičkim pikanterijama.

“Aida” je uvek rasprodata, što će reći dvedeset je hiljada duša nahrupilo u prostor čudesne akustike, imperijalnog ambijenta pa još i punog meseca koji je izronio tačno iznad bine pred kraj drugog čina. Kada se na početku pogasilo svetlo, publika je upalila na hiljade sveća i to pravih, ne električnih.

Produkcija je bila bogata, raskošna, sa stotinama statista, bakljama pa čak i belim konjima koji su za Trijumfalni marš otmenim kasom izašli na binu. Kast lista je bila sjajna mešavina afirmisanih zvezda uz nešto malo onih čije vreme tek dolazi, no neću vas gnjaviti muzičkim aspektima, idemo odmah na drugu od četiri pauze.

Izlazim ja ispred arene da zapalim, kada mi u perifernoj viziji nešto bljesne... zenice se skupe i najpre ugledam žensku nogu (desnu), skroz ogoljenu. Leva pak, prekrivena haljinom skroz. Dižem oči polako i smrznem se od lepote mlade dame. Do nje, naravno, kratko podšišan tip sve sa kajlama i na mobilnom telefonu što mi je, kada su mi se uz oči otvorile i uši, otkrilo da je Rus.

Po završetku telefonskog razgovora, pođu momak i kajla po šampanjac. Istog trenutka, kao da se ugasilo svetlo na njenom licu, kao da je iz nje i nestala sva radost života. Postala je obična, na maločas prelepom licu mogao sam samo da vidim jedno veliko DOSADNO MI JE.

Nisam baš ljubitelj voajerizma, ali nisam odoleo a da diskretno ne fotografišem, pa procenite i sami da li me naočare a i ukus dobro služe. Čim se u vidokrugu pojavio momak, ruka sa kajlom i sampanjcem, ona je ponovo zablistala. Felini, gde si?

A sada, da vežbamo malo demokratiju, ko zna, možda nam dobro posluži kada se izborimo za svetlu budućnost. Kao što vidite, sem Verone, ovde nije bilo prostora ni za šta drugo. Vašim glasovima prepuštam čime ću se baviti u narednoj kolumni.

Možete da birate:
1) Još putopisa iz ovoletnje Italije, konkretno Pezaro i Urbino;
2) Putopis iz Londona sa posebnim osvrtom na Kevina Spejsija kao Ričarda III
3) Kosovo, putopis iz vremena prošlih
4) Kosovo danas
5) Tu gej prajd or not to gej prajd.

Eto, pošten izbor tema a ona koja prikupi najviše vaših glasova biće moja dnevna zapovest.

A sada, upozorenje. Sledeće redove NE ČITAJTE ako ne volite operu!

“Aidu” sam odsedeo bez paljenja fotoaparata. Ipak sam skoro 40 godina čekao da je čujem i vidim baš ovde, te nisam želeo nikakva ometanja. Ali prethodne večeri jesam, za “Boeme”, upalio kameru pred sam kraj. Imam naime, svoju malu, ličnu i ničim dokazanu teoriju da je Pučini znao da ispiše čitavu operu kao pripremu za desetak sekundi krika iz duše. Recimo, u “Turandot” je to Kalafovo treće “vinčero” u Nesun dorma, a u Boemima, to je na samom kraju opere, drugo Rodolfovo “Mimi”, kada shvati da je mrtva.

E, za to sam upalio fotoaparat i u onoj meri u kojoj moja amaterska ruka i kamera to dozvoljavaju, uživajte.