Srbija i njena evropska perspektiva

Evropska integracija Srbije, u najmanju ruku je vrlo slična tranzicionim procesima. Krivudava, sa dosta zastoja, dvoumljenja i oklevanja.

Tek u poslednje vreme uočljivo je nešto poput kontinuiteta u odlučnijem ispunjavanju kriterijuma i obaveza koje podrazumeva integracioni proces. Prelomnim momentima bi se mogli smatrati SAA i Upitnik Evropske komisije za članstvo koji sadrži jasno definisane obaveze.

No, unazad desetak godina, unekoliko se menjala i percepcija evropske integracije u populaciji. Serija poslednjih istraživanja javnog mnenja pokazuje pad evroentuzijazma. Ispitivanje uradjeno sredinom juna zabeležilo je da 53 odsto gradjana podržava članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Ranijih godina taj procenat se kretao i do 75 odsto. Pad podrške delom je i rezultat dilema o uslovljavanjima i efekata ekonomske krize. Uz to, čini se da nije dovoljno pojašnjeno da se pred Srbiju ne postavljaju novi uslovi. Naprotiv, reč je o istim pitanjima a vremenom se samo pomera fokus. S početka integracionih procesa pažnja je bila usmerena na podizanje kapaciteta države i saradnju sa Tribunalom u Hagu. Na korak do kandidature za članstvo, pošto je haška priča okončana isporučivanjem Mladića, stiglo se do suzbijanja korupcije i regulisanja odnosa sa Kosovom. Sva ta pitanja bila su od početka u igri i nije baš uputno insistirati na novim uslovljavanjima Srbije.

Medjunarodni akteri, posebno Kvinta i briselska administracija, insistiraju na regulisanju medjusobnih odnosa Beograda i Prištine, susedskoj saradnji, kao uslovu mira u regionu. No, Kosovo je naročito osetljivo pitanje koje decenijama u Srbiji predstavlja veoma tešku političku činjenicu. Kao takvo ono se neprestano koristi u dnevnom odmeravanju političkih aktera. Istovremeno, skoro da je mogućno konstatovati da se baš na pitanju Kosova ovdašnja politika suočava sa činjenicom da na sceni ima mnogo politikanata i političara. Onih koji ovo nacionalno bolno pitanje mani ili više vešto dnavno koriste. Neodstaju državnici, oni koji bi bili u stanju da se jasno odrede prema prilikama i kada treba, kako se to u političkom žatrgonu kaže, donesu teške odluke.

Kao neka vrste „dodatka na skupoću“ je i to što i dalje nije sasvim jasna perspektiva ukupnog albanskog pitanja na Balkanu. Šta je konačni cilj osamostaljenja Kosova? Rešavanje albanskog nacioinalnog pitanja? Ovo stoga što oko 7 miliona Albanaca živi u četiri balkanske države. Trenutno je vidno sve efikasnije, čak i formalno povezivanje Tirane i Prištine.

Trenutno je izgleda u opticaju ideja o spajanju diplomatije Albanije i Kosova. Možda je to put da Kosovo stigne do medjunarodnih organizacija. U svakom slučaju navodna priča nemačke kancelarke o federalizaciji ne mora se apriori vezivati sa pozicijom severnih kosovskih opština. Možda je u korenu ideje federalizacija odnosa Albanije i Kosova i sve što uz to ide. Meni nekako najmanje umesno zvuči primer koji se onoliko eksploatiše poslednih meseci kao recept za dimenzionisanje odnosa Beograda i Prištine. Reč je o insistiranju, preporuci, sugestiji, šta god, da se primeni model dve
Nemačke koje se medjusobno nisu priznavale ali su saradjivale. Ma jeste, ali posle pola veka razdvojenosti i sukobljavanja

Nemci su se ujedinili. Sumnjam da iko vidi takav scenario za Srbiju i Kosovo. Dakle, čini mi se da tzv. „veliki igrači“ na medjunarodnoj sceni umeju i da se ponašaju prema malima istovremeno neinteligentno i ultimativno, ne vodeći računa o elementarnoj logici i pristojnosti. Sve zarad interesa i nauma. Ka da se rukovode poznatom latinskom poslovicom, Quod licet Iovi non licet bovi”. Hajde da pogadjamo ko je tu Jupiter!!!!!!!

Ipak, uprkos svim meandrima evropskih integracija u Srbiji, ponajviše uzrokovanim s jedne strane ekonomskim teškoćama i nedovoljnom čvrstom političkom voljom da se efikasnije ispunjava Evro-agenda, put Srbije ka EU može se smatrati nepovratnim procesom. Trenutno, a bez obzira na praktičan raspored političkih pozicija i moći, svi ključni akteri u Srbiji realno jesu za nastavak i ako je mogućno ubrzanje integracionog procesa. No, izgledno je da na poziciju Srbije utiče i kriza unutar Unije. Trenutni ekonomski problemi samo zaoštravaju ranije evropske nedoumice o proširenju, tempu tog proširenja i oštrini kojom če se insistirati na ispunjavanju uslova. Iako katastrofičari i ne samo srpski evroskeptici predvidjaju raspad, meni se čini da je Unija zajednica koja ima probleme ali ih i rešava. I uči.

Za Srbiju bi gtrebalo da budu zanimljive neke lekcije koje su realno podigle lestvicu budućim članicama. Primerice Kipar, kada je reč o teritoriji te Rumunija i Bugarska u pogledu državnih kapaciteta i metastaziranja korupcije i organizovanog kriminala. Jednostavno, vidi se to i iz medjusobnih onosa članica Unije, traži se ne samo obecanje već i ispunjavanje dogovorenog i preuzetih obaveza. Uz ostalo i tu je razlika.

---

Dodaj komentarSvi komentari ( 0 )