Press:Od Horgoša do juga niko nikog ne razume

U zemlji u kojoj ni lingvisti ne mogu da prebroje sve dijalekte i lokalizme normalno je da se ne razumeju Piroćanac i Valjevac.

Ilustracija (Guliver/Getty Images)

Dok se u Hrvatskoj vodi polemika o tome da li bi srpske filmove trebalo titlovati - možda bi slična tema mogla da se otvori i ovde. S tim što se ne bi razgovaralo o prevođenju hrvatskih serija na ćirilicu, već srpskih na... srpski jezik.

U Hrvatskoj se “Žikina dinastija" sasvim sigurno može gledati i bez titlova, ali je pitanje da li je prosečan Dorćolac razumeo bar polovinu dijaloga iz “Zone Zamfirove" ili “Ivkove slave".

U zemlji u kojoj jedni koriste dva, a drugi sedam padeža, i gde lingvisti ne mogu prebrojati sve dijalekte i lokalizme, često se dešava da se ne razumeju ni prve komšije, a kamoli oni koji žive u Subotici sa onima koji su iz Pirota.

Da li bi, recimo, neko iz Valjeva razumeo da je Piroćancu, nakon duge i teške bolesti, preminuo rođak, ako bi mu ovaj prosto rekao: “Boluva zavalija, boluva pa si lavnu?" Ili Vranjanca, ako bi zapretio nestašnom, bahatom detetu: “Nemoj s'g ćutek da izedeš, azdisanče malecko?" Teško...

Mada čitava Srbija zauzima teritoriju koja nije veća od prestonice prosečne kineske provincije, i kod nas se, baš kao i u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu, neretko dešava da ne razumete prvog komšiju iako on takođe govori srpskim jezikom, samo drugačijim narečjem, piše “Press.“

Reči poput “glota" (prljavština), “kutre" (pas), “droban" (sitan), “zavalija" (jadničak) ili “drezgavo" (neugodno), nekima se mogu učiniti smešnim ili stranim, ali bi pošten Vranjanac koji drži do sebe to isto mogao da kaže i za neke termine koji se u Beogradu ili Subotici smatraju uobičajenim.

Naš jezik se u nauci deli na tri narečja (štokavski, čakavski, kajkavski), ali kada bi se išlo u detalje, kako kaže lingvista Vlado Đukanović, izbrojalo bi se i nekoliko desetina. Lokalizmi su, pritom, praktično neprebrojivi.

“Koliko je Beograđanima smešno kako pričaju Piroćanci, toliko je i Piroćancima smešno kako pričaju Beograđani. I u tome nema ničeg čudnog. Ista se stvar dešava i u kulinarstvu. U nekim delovima planete, recimo, insekti su specijalitet, dok se nama prevrće želudac od same pomisli da u usta stavimo bubu. Nama je praseće pečenje omiljeno jelo, dok je u nekim drugim kulturama svinja prljava životinja koja se prosto ne jede. Tako je i sa jezikom“, kaže Đukanović za “Press.“

“Imajući u vidu ogroman priliv stanovništva u Beograd u kojem praktično živi četvrtina građana Srbijenije ni čudo što samo u jednom novobeogradskom neboderu možete čuti bezmalo sve dijalekte koji su u upotrebi na ovim prostorima. Zato se ni u srpskoj prestonici više ne govori kao pre 50 ili 100 godina, niti će se za koju deceniju govoriti onako kako se danas govori.“

“Kada se kaže “jezik Beograđana", ja ne znam na šta se tačno misli. Kog Beograda? Koji je to jezik “starih" Beograđana?! Početkom dvadesetog veka u Beogradu je živelo nekoliko desetina hiljada stanovnika, a ja sumnjam da bilo ko od današnjih 1.700.000 građana prestonice govori tim jezikom. Ovde se desio ogroman priliv stanovništva i ko god je došao doneo je nešto svoje. Slikovito rečeno, nastao je jedan gulaš od jezika, u kojem se meso ne može odvojiti od povrća. Čak i ako zahvatite komad mesa, na njemu će biti malo sosa, malo luka. Nema više čistog mesa“, objasnio je sagovornik "Pressa."

Osim zbog različitih dijalekata, do nesporazuma u komunikaciji dolazi i zbog sve češće upotrebe slenga u svakodnevnom govoru, pa je roditeljima, na primer, sve teže da razumeju rođenu decu. Pored univerzalnog žargona, poput šatrovačkog ili utrovačkog, danas praktično svaki kraj ima neke svoje, specifične izraze, koji se koriste samo tu i nigde više.

(MONDO)

• Svet
• Srbija
• ex-YU
• Hronika i Društvo
• Press izbor
• Posao
• Ekonomija