Vi se nalazite ovde: Mondo > Info > Srbija

MONDO: Gde nam pobeže praznični duh?

15. februar 2012. 12:55 > 13:09

Nekada se praznik države euforično proslavljao u celoj bivšoj Jugoslaviji. Danas nacionalni praznik Srbija obeležava u mnogo skromnijem raspoloženju. Zbog čega je tako?

Probudili ste se i shvatili da se danas ne radi. Da je praznik. Skuvali ste kafu, doručkovali i zapitali se šta dalje. U vestima su vas pozdravili i čestitali Dan državnosti. Prebiraćete po sećanju šta beše tog dana, setićete se, možda, i časova istorije. Ostatak dana provešćete kao i svaki drugi, bez euforije i svečanog odela...

A nije bilo uvek tako. Kada se davnih godina proslavljao Dan Republike svečarska atmosfera isijavala je na sve strane. Klicalo se Titu, on je sve pozdravljao u svom belom odelu.

Danima uoči praznika kovali su se planovi, a pitanje "Šta ćeš za 29. (novembar)?" bilo je značajnije od onog za Novu godinu. Doduše, pitanje se uglavom odnosilo na to šta jedeš - prase, jagnje ili nešto treće.

Naime, paralelno sa Danom Republike, u većini krajeva u Srbiji obavljao se i svinjokolj. Tako su prasići, jagnjići i svinje na taj dan žrtvovani u slavu bratstva i jedinstva.

Masovni običaj međ' jugoslovenskom mladeži bio je i da se svadbe zakazuju na taj državni praznik, da bi slavlje bilo još veće. To je bio jedini događaj koji je mogao prosečnog Jugoslovena na dan kad se kod kuće sedi, jede, pije i gledaju partizanski filmovi, istera iz kuće…

Ni deca nisu bila besposlena. Najveće ushićenje vladalo je kod prvaka koji su na taj dan postajali pioniri. U školama su pravljene priredbe, polagala se zakletva, čitali su se sastavi kojima su prethodnih dana učiteljice "besomučno mučile" đake, da smisle što bolji hvalospev na temu "Drug Tito"…

Svaki pionir dobijao je plavu kapu (titovku), crvenu maramu (starije generacije su je vezivale, a mlađe su dobile poseban prsten za tu namenu) i crvenu pionirsku knjižicu. Većini nekadašnjih pionira i danas su u glavi barem početni stihovi "Svečanog pionirskog obećanja":

Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
I biti veran i dobar drug;
Da ću voleti našu samoupravnu domovinu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
I ideje za koje se borio Tito;
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!

I deca koja nisu postajali pioniri, uživala su u neradnim danima. Evo prisećanja jednog od njih.

"Znali smo da se budimo uz urlik svinja dok ih stariji vataju i kolju, mi deca smo obično virili kroz prozor, čekali da počne filmski maraton, grejali se uz babine krofne. Stariji su uz kuvanu rakiju, gledali crtaće kojih je bilo više nego običnim danima. Mini raspust od 7 dana, kod matorih u firmi uvek neka lova, višak, svašta nešto, j…m li ga, alaj smo gruvali", kaže jedan beogradski forumaš u komentaru na 29. novembar.

"Kad sad kažem mojoj deci da je nekad bio jedan crtać u 7 i 15, spomenem im partizanske filmove gledaju me kao da sam odlepio. Možda i jesam, ispeglajte ovo minusima da se vratim u tranziciju", navodi on.

I novinar Peca Popović izneo je za "Blic" zanimljiva sećanja na "veliki praznik". "To su bila crvena slova u kalendaru: nije se radilo ni išlo u školu. Lutali smo po bioskopima, igrankama, putovali u goste kod rođaka, jeli najbolju klopu, na žurevima probali prva alkoholna pića i 1970. krstili YU grupu. U Vojvodini praznik je spojen sa pomorom papkara. Svinjocid je preživeo, Juga nije. Slike iz pesme 'Zabranjenog pušenja' umnogome pogađaju srž tog praznika - stari bi popio, na televiziji Brena, a on maštao da u daljini i dalje gore logorske vatre".

Još jedan anonimni čitalac beogradskih portala priseća se davno prošlih vremena. "Kao dete, živeo sam u novobeogradskoj zgradi sa nacionalno mešovitim stanarima. Mi deca, pojma nismo imali, niti nas je interesovalo, ko je odakle i šta je po nacionalnosti. U stvari, nismo ni znali šta je to nacionalnost. Eto, prvi ja nisam bio rodom iz mesta gde sam živeo. Naši su roditelji bili spokojni kad bi nas puštali da se igramo napolju, od tri do pet bio bi "kućni red". Automobili na parkingu nisu smeli gaziti točkom na travnjak. Policajcima, koje smo gledali retko, mi deca, mogli smo prići sa poverenjem, narkomani i pedofili su bili nesto imaginarno i daleko".

"Nosili smo najčešće 'šangajke', neko imućniji 'pumu' ili 'adidas'. Nismo se izdvajali po skupim mobilnima, po odeći, po tome ko su nam i šta su nam roditelji. Bili smo slobodni, družili smo se, voleli svoju otadžbinu, možda pomalo i naivni. Da, obično su naivni oni prostodušni, bez zlobe u sebi. Nismo ni slutili kakve nam godine predstoje. Rastureni svuda po svetu, kao što neko reče, u svojim torovima, setimo se, ponekad, detinjstva, na ovakve dane. Hvala onoj bivšoj otadžbini, sada kada sam u materini, na sretnom i bezbrižnom detinjstvu", piše čovek iz inostranstva o sećanjima na Dan Republike.

Novije generacije nemaju pojma zbog čega se slavio 29. novembar. Nakon raspada SFRJ izdržao je nekoliko godina kao državni praznik nepostojeće države. Zvanično je ukinut 2002, ali se i dalje obeležava kao dan sećanja na bitku na Kadinjači 1941.

Male su šanse da će Dan državnosti Srbije, koji se danas slavi, tačnije obeležava isključivo na državnom nivou, nositi takva sećenja kod sadašnjih klinaca za dve ili tri decenije. Da li je iz Srbije zauvek iščezao praznični duh, ili je razočarenje koje je pratilo raspad bivše države još uvek toliko jako, da se praznik države najčešće ignoriše, pitanja su na koje je teško naći odgovor.

Za svaki slučaj, i za sve one koje to zanima, evo i razloga zbog kog Srbija danas obeležava svoj dan.

Na Sretenje, 15. februara 1804. godine, u Orašcu je počela borba za konačno oslobođenje od petovekovnog ropstva pod Turcima. Istog datuma, ali 1835. godine, knez Miloš Obrenović proglasio je prvi srpski ustav i jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi.

Ovaj datum je uzet kao početak stvaranja moderne srpske države i kao nacionalni praznik se slavi od 2001. godine. Slavite li ga i vi?

(D. Pašić/MONDO)