Sve što niste znali o "Zoranu Đinđiću"

Kako je nastao pozorišni "Đinđić" i šta ga je sve pratilo na tom putu, šta niste znali o predstavi koja je uzburkala Beograd, za MONDO otkriva jedan od aktera koji je najviše "saplitao" reditelja u toku rada na predstavi, a istrajao do kraja – glumac Vladislav Mihailović.

Kakvi su Vaši prvi utisci posle premijere, i kakvi su prvi komentari koji su došli do Vas?

"Uvažavam kritiku, bila ona dobra ili loša, ali ovo je autorsko delo Olivera Frljića. Komentari su različiti, od najboljih do najgorih, i ne može se reći da se mladima sviđa, a starijima ne, potpuno je individualno i bez šablona. I sa kolegama je isti slučaj. Nekima se dopada, dok drugi misle da je to jedna tendenciozna politička priredba i ništa više. Ali, mi smo sve to znali i dok smo radili predstavu. Mislim da je pozorište mesto gde ljudi treba glasno da kažu neke stvari, bile one nama prijatne ili ne".

Rad na ovoj predstavi počeo je čistim entuzijazmom, naslovom "Zoran Đinđić" i ničim više…

"Frljić je došao sa idejom da radi predstavu o Đinđiću, a imao je samo naslov, dobru volju, i nijedno slovo teksta. Onda smo mi iz raznih dokumenata i priča dolazili do nekih ideja i zaključaka kako bi neka scena trebalo da izgleda. Ova predstava je nastajala ‘u hodu’, sa dosta improvizacije."

Da li ste se Vi u nekom trenutku nosili mišlju da napustite predstavu?

"Hteo sam da deset dana pre premijere napustim predstavu, zato što je došlo do neslaganja između reditelja i mene, i ja sam se, iz najbolje namere, ponudio da izađem iz projekta, ako on misli da na bilo koji način narušavam koncept koji je on zamislio. Ali, naravno da bi bilo glupo da izađem par dana pred premijeru, pa se u taj naš sukob umešao i Kokan Mladenović (upravnik Ateljea 212) i nekako smo izgladili stvar. Frljić je imao još ekstremnije ideje od onoga što ste imali prilike da vidite na sceni, ali nisu baš svi članovi ekipe bili raspoloženi da ih a priori realizuju kao takve. Nije za očekivati da ti skupiš osmoro ljudi na jednom mestu i očekuješ da oni imaju isti stav o životu, o politici, o bilo čemu. Nemoguće je. I naši lični stavovi imali su značaj, i uticali su na tok nastanka ove predstave. Bez toga bi sve bilo drugačije, verujte mi. Mene je moj profesor na Akademiji učio da glumci nisu slepe sluge reditelja i da bi pre svega trebalo da imam svoj stav i mišljenje, pa je tako bilo i u ovom slučaju".

Šta je Vama najteže palo u procesu pripremanja predstave, šta vam je bio "gorak zalogaj"?

"Bilo je više tih situacija, par puta sam bio potpuno šokiran onime što čujem i vidim. Imali smo individualne probe i ja sam svoju završio i krenuo kući. Na semaforu sam shvatio da sam zaboravio mobilni i vratio se u pozorište. Frljić je u tom trenutku radio sa jednom glumicom na sceni. Kada sam video tu scenu, sa nevericom sam ga pitao "šta je ovo?!" To je bio moment kada sam sebi rekao "ja ne mogu i neću da budem deo ovoga, i ja iza ovoga ne stojim – kraj!" To se i kaže u predstavi, u delu gde se svi oni koji su imali neke primedbe ili su napustili projekat, kolektivno prozivaju. Kada sam pitao Olivera šta predstavlja povraćanje po srpskoj zastavi, on mi je rekao da bi to trebalo da znači "muka nam je od lažnog patriotizma". Međutim, mene to nije nimalo asociralo na to. Olivera, međutim, zanima isključivo takva vrsta pozorišta, da probije taj "četvrti zid", da pozorište uđe u neku vrstu realnosti, ali ne bilo kakve, već šokantne. Na kraju smo svi to shvatili kao takvo, ali sa tom razlikom što ima dosta tih momenata koje je on planirao da stavi u predstavu, a za koje smo se mi izborili da ih ne bude".

Reditelj je na premijeri izjavio da je cela ekipa trpela dosta pritisaka, što od kolega, što sa strane. O kakvim je pritiscima reč i kako ste se nosili sa njima?

"To nisu bili klasični pritisci. Ko prati rad ovog reditelja zna da on ima tačno određen model po kome radi i da neke predstave radi namenski u određenim gradovima i sa tačno određenom tematikom. Glumci su, znajući kako on režira, nekako bili pripremljeni da tu može da bude i pritisaka, između ostalog. Daleko od toga da je to bilo lako - raditi na predstavi i slušati reakcije koje su bile oprečne i oštre – znali smo da će takve biti i reakcije publike kada predstava izađe. Na početku su me te reakcije interesovale, ali sada me zaista ne zanima šta će ko da kaže. Ovo je takva predstava, koja se individualno kapira, ko je ne shvati – nije je shvatio, ja tu ne mogu ništa".

Kakav je bio doživljaj na samoj sceni, kakva energija je vladala?

"Nikada u životu nisam doživeo da jedan deo publike sa predstave izlazi zgađen, a drugi stoji, aplaudira i viče "bravo". Na pretpremijeri se nismo ni klanjali, to je bio naš interni dogovor, i na istoj skoro da nije ni bilo aplauza. A onda je Oliver rekao da bi na premijeri, ipak, trebalo da se poklonimo publici da ne bi ispalo da smo mi tu sad nešto odigrali, rekli i pobegli".

Kako komentarišete to što su neke Vaše kolege napuštale ovaj projekat?

"Moje kolege nisu odustajale, kako to mediji sada pišu. Ti ljudi su izašli iz predstave na način na koji je to unapred dogovoreno sa rediteljem. Frljić je čovek koji će ih prozvati na kraju predstave, ali ja to ne cenim. On neke stvari podrazumeva, i svako ko mu ne izađe u susret u tom smislu, nije više ‘podoban’. To je bio slučaj i sa scenom – on je doneo odluku da se ljudi poimence prozivaju. Lično sam bio protiv toga i smatrao sam da je to, u najmanju ruku, neukusno i nepotrebno. Ne znam kako su te kolege reagovale na to, ali ako su se uvredili – s pravom su se uvredili".

Kako biste prosečnom gledaocu u jednoj rečenici opisali ovu predstavu?

"Veoma teško jer nema likova, ona je sazdana od niza situacija, mišljenja i stavova nastalih u proteklih dvadesetak godina, koji bi trebalo da nas dotiču ili ne dotiču. Najbolje što mogu da kažem potencijanom gledaocu je "dođi da vidiš" – bolje od toga nije moguće. Zaista mislim da ovu predstavu treba odgledati, to govorim svima, pa i kolegama koji je osuđuju ni ne pogledavši je. Pogledajte, pa onda sudite, to je fer. Ovakvu predstavu publika sigurno nikada više neće imati prilike da vidi.

Ja sam se sa rediteljem prad kraj šalio u vezi sa tim što u predstavi nema likova i rekao mu "pa da, nema likova jer svi mi igramo tebe – mi smo svi Oliver Frljić."

Da li mislite da je domaća publika zrela za jednu ovakvu predstavu?

"Mislim da je publika zrela, ali nisam siguran da smo mi zreli za ono što može da se desi. Oliver je publiku osvetlio, stavio je u neprijatnu situaciju, i ne znam kako će ljudi reagovati na to. Ovako, publika ostaje neverovatno mirna, na neki način ih je Frljić, tim svetlom, stavio u "kavez", što je možda za ovu predstavu bilo neophodno.

(Maša Čović, MONDO)