Zadužbinarstvo, iako pomalo zaboravljeno, ima dugu istoriju u tradiciju u Srbiji, koja je nažalost prekinuta nakon Drugog svetskog rata.
Zadužbine su po Srbiji nicale još od srednjeg veka, u lozi Nemanjića gotovo da nije bilo vladara koji nije sazidao neki manastir ili crkvu.
Manastir Žiča zadužbina je Stefana Prvovenčanog, Sopoćani kralja Uroša I, a Hilandar su podigli Stefan Nemanja i njegov sin Sava.
Pored vladara, zadužbine u srednjevekovnoj Srbiji zidala je i imućna vlastela i crkveni velikodostojnici.
Ta praksa se nastavila i kasnije, a posebno je zadužbinarstvo cvetalo u 19. veku i u prvoj polovini 20. veka. Istina, neki su možda na taj način želeli da "operu" neke svoje počinjene grehe, ali bilo je mnogo više onih koji su zbog svog bogatstva želeli da podare nešto domovini. Zadužbinari 19. i 20. veka bili su uglavnom imućni trgovci, industrijalci, političari, profesori...
U periodu od 1945. do današnjih dana, postojeće zadužbine su ukinute, a nove nisu nastajale.
Ukoliko otvorite udžbenik iz Građanskog prava, možete pročitati da je zadužbina organizacija čiju imovinu je osnivač nepovratno namenio da svojim prihodima dobročino ostvaruje neki društveno koristan cilj. Ciljevi su po pravilu mecenatski: pomaganje i unapređivanje obrazovanja, kulturnog, umetničkog, naučnog stvaralaštva i socijalno ugroženih i slično.
Dakle zadužbina nije samo zgrada, već je to udruženje namenjeno na korist drugima.
Istoričar Predrag J. Marković kaže da je zadužbina nešto što se radi za dušu.
"Svako selo ima česmu ili drvo koje je neki čovek podigao ili zasadio u želji da se spominje u narodu."
Danas, zadužbinarstvo je zamrlo iako ima nekih pokušaja koji se provlače kroz medije kao zadužbinarstvo, gde neke od velikih srpskih kompanija sazidaju zdanje, pa ga onda nazovu zadužbinom. Takva zdanja teško da se mogu nazivati zadužbinama jer više spadaju u domen društveno odgovornog poslovanja.
Koncept društveno odgovornog poslovanja podrazumeva da kompanija doprinese i napretku društva ali i spostvenom boljitku.
Delatnost zadužbine, sa druge strane, usmerena je samo na dobrobit zajednice i onih kojima je namenjena.
Teško da ćete danas čuti kako je neki od srpskih tajkuna podario deo svog bogatstva univerzitetu ili nekoj medicinskoj ustanovi ili napravio vrtić za socijalno ugroženu decu. Bespotrebno velika jahta mnogo je zanimljivija investicija od recimo fakultetske biblioteke.
Nije ni sve tako crno jer i u najnovije doba postoje primeri koji nagoveštavaju da zadužbinarstvo neće ostati samo sećanje.
"Delta holding" izgradio Centar za smeštaj i dnevni boravak dece sa invaliditetom na Bežanijskoj kosi i to predstavlja prvu zadužbinu u Srbiji još od Drugog svetskog rata. Centar je, nakon što je završena izgradnja, u junu ove godine predat na upravu Skupštini grada Beograda.
U stilu kapetana Miše Anastasijevića, pre nešto više od dve godine, Beograđanin Petar Srnić zajedno sa svojom porodicom zaveštao je Univerzitetu tri stana ukupne površine oko 200 kvadratnih metara od čije će se zakupnine nakon njihove smrti stipendirati 20 studenata.
Imućnim ljudima 19. veka bilo je posebno važno da se kroz dobrotvorni i zadužbinarski rad upišu u istoriju i kolektivno sećanje naroda.
Zadužbinari 19. i 20. veka imali su osećaj za prave vrednosti i nisu olako ulagali i darivali velike svote novca.
"Često su ti polupismeni trgovci ogroman novac ulagali u nauku i umetnost. Luka Ćelović Trebinjac poklonio je hektare stambenih površina Univerzitetu od kojih bi danas, da nisu nakon rata otete od strane vlasti, verovatno dobar deo Univerziteta mogao da se finansira", kaže Predrag J. Marković.
U Beogradu su se zadužbinari prosto utrkivali ko će više podariti svom narodu. Tako danas dok se šetate ulicama glavnog grada možda niste ni svesni pored koliko nekadašnjih zadužbina prolazite. Kada biste samo malo podigli glavu i obratili pažnju na natpise na zgradama videli biste imena brojnih dobrotvora.
Sima Andrejević Igumanov podario je Beogradu veliku palatu na Terazijama, poznatu kao Igumanova palata. Preko puta Igumanove palate nalazi se i neobarokna palata braće Krsmanović u kojoj je 1918. proglašeno ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu kraljevinu.
Ipak, biseri glavnog grada se nalaze na Studentskom trgu. Kapetan Miša Anastasijević Beogradskom univerzitetu podario je 1867. jednu od najlepših palata u Beogradu u kojoj se danas nalazi rektorat Univerziteta. Zanimljivo je da Miša velelepnu palatu preko puta Studentskog parka nije zamislio prvobitno kao zadužbinu.
"Kapetan Miša je zgradu, koja je dugo vremena bila najveća u Beogradu želeo da pokloni kao dar svojoj ćerki ukoliko bi se udala za kneza. Zgrada je trebalo da predstavlja dvorac, zato i jeste tako bogato urađena, međutim kada je ta kombinacija propala, rešio je da zdanje ostavi narodu", kaže profesor Marković.
Nedaleko od Kapetan Mišinog zdanja nalazi se i zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca koji je takođe svoju zgradu testamentom zaveštao na korišćenje univerzitetu.
"Kolarc je pravi zadužbinar, on je u Beograd došao sa dva, tri novčića u džepu, a uspeo je da stvori veliko bogatstvo, ne zna se čak ni da li je bio pismen tada. Za razliku od današnjih nepismenih bogataša, Kolarac je jako voleo učenje pa je napravio Narodni univerzitet. Nažalost nakon 1945. toj zadužbini nikada nije vraćena prvobitna namena. Na Studentskom trgu i dalje stoji zgrada, stoji ime zadužbine, ali ona ne raspolaže tom imovinom", kaže dr Marković.
Još jedan značajan zadužbinar bio je i Nikola Spasić čija se zadužbina nalazi u Knez Mihailovoj ulici. Zanimljivo je da je Spasićeva zadužbina u trenutku svog nastanka bila veća i značajnija od Nobelove fondacije, ipak zbog političkih promena nakon Drugog svetskog rata Spasićeva zadužbina nikada nije došla tamo gde je Nobelova fondacija stigla.
Zadužbine nisu nicale samo u Beogradu.
Sava Popović Tekelija, inače prvi doktor prava u Srbiji bio je jedan od značajnih zadužbinara, Sava je bio i predsednik Matice srpske kojoj je kada je osnovana u Pešti podario 100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti. Tekelija je smatrao da je budućnost jednog naroda u razvijanju intelektualne elite pa je tako osnovao Zavod za školovanje srpskih studenta – Fondaciju "Tekilijanum" kojoj je podario veliku biblioteku i dao celu fondaciju na starateljstvo Matici srpskoj.
(MONDO/Dušan Hadži Nikolić)
Za više Mondo TV video priloga posetite našu rubirku MondoTV, a ukoliko imate zanimljivu priču pošaljite nam mail na [email protected], ili nam šaljite linkove ili poruke na Twitteru s hashtagom #MondoTV.
Manastir Žiča zadužbina je Stefana Prvovenčanog, Sopoćani kralja Uroša I, a Hilandar su podigli Stefan Nemanja i njegov sin Sava.
Pored vladara, zadužbine u srednjevekovnoj Srbiji zidala je i imućna vlastela i crkveni velikodostojnici.
Ta praksa se nastavila i kasnije, a posebno je zadužbinarstvo cvetalo u 19. veku i u prvoj polovini 20. veka. Istina, neki su možda na taj način želeli da "operu" neke svoje počinjene grehe, ali bilo je mnogo više onih koji su zbog svog bogatstva želeli da podare nešto domovini. Zadužbinari 19. i 20. veka bili su uglavnom imućni trgovci, industrijalci, političari, profesori...
U periodu od 1945. do današnjih dana, postojeće zadužbine su ukinute, a nove nisu nastajale.
Ukoliko otvorite udžbenik iz Građanskog prava, možete pročitati da je zadužbina organizacija čiju imovinu je osnivač nepovratno namenio da svojim prihodima dobročino ostvaruje neki društveno koristan cilj. Ciljevi su po pravilu mecenatski: pomaganje i unapređivanje obrazovanja, kulturnog, umetničkog, naučnog stvaralaštva i socijalno ugroženih i slično.
Dakle zadužbina nije samo zgrada, već je to udruženje namenjeno na korist drugima.
Istoričar Predrag J. Marković kaže da je zadužbina nešto što se radi za dušu.
"Svako selo ima česmu ili drvo koje je neki čovek podigao ili zasadio u želji da se spominje u narodu."
Danas, zadužbinarstvo je zamrlo iako ima nekih pokušaja koji se provlače kroz medije kao zadužbinarstvo, gde neke od velikih srpskih kompanija sazidaju zdanje, pa ga onda nazovu zadužbinom. Takva zdanja teško da se mogu nazivati zadužbinama jer više spadaju u domen društveno odgovornog poslovanja.
Koncept društveno odgovornog poslovanja podrazumeva da kompanija doprinese i napretku društva ali i spostvenom boljitku.
Delatnost zadužbine, sa druge strane, usmerena je samo na dobrobit zajednice i onih kojima je namenjena.
Teško da ćete danas čuti kako je neki od srpskih tajkuna podario deo svog bogatstva univerzitetu ili nekoj medicinskoj ustanovi ili napravio vrtić za socijalno ugroženu decu. Bespotrebno velika jahta mnogo je zanimljivija investicija od recimo fakultetske biblioteke.
Nije ni sve tako crno jer i u najnovije doba postoje primeri koji nagoveštavaju da zadužbinarstvo neće ostati samo sećanje.
"Delta holding" izgradio Centar za smeštaj i dnevni boravak dece sa invaliditetom na Bežanijskoj kosi i to predstavlja prvu zadužbinu u Srbiji još od Drugog svetskog rata. Centar je, nakon što je završena izgradnja, u junu ove godine predat na upravu Skupštini grada Beograda.
U stilu kapetana Miše Anastasijevića, pre nešto više od dve godine, Beograđanin Petar Srnić zajedno sa svojom porodicom zaveštao je Univerzitetu tri stana ukupne površine oko 200 kvadratnih metara od čije će se zakupnine nakon njihove smrti stipendirati 20 studenata.
Imućnim ljudima 19. veka bilo je posebno važno da se kroz dobrotvorni i zadužbinarski rad upišu u istoriju i kolektivno sećanje naroda.
Zadužbinari 19. i 20. veka imali su osećaj za prave vrednosti i nisu olako ulagali i darivali velike svote novca.
"Često su ti polupismeni trgovci ogroman novac ulagali u nauku i umetnost. Luka Ćelović Trebinjac poklonio je hektare stambenih površina Univerzitetu od kojih bi danas, da nisu nakon rata otete od strane vlasti, verovatno dobar deo Univerziteta mogao da se finansira", kaže Predrag J. Marković.
U Beogradu su se zadužbinari prosto utrkivali ko će više podariti svom narodu. Tako danas dok se šetate ulicama glavnog grada možda niste ni svesni pored koliko nekadašnjih zadužbina prolazite. Kada biste samo malo podigli glavu i obratili pažnju na natpise na zgradama videli biste imena brojnih dobrotvora.
Sima Andrejević Igumanov podario je Beogradu veliku palatu na Terazijama, poznatu kao Igumanova palata. Preko puta Igumanove palate nalazi se i neobarokna palata braće Krsmanović u kojoj je 1918. proglašeno ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu kraljevinu.
Ipak, biseri glavnog grada se nalaze na Studentskom trgu. Kapetan Miša Anastasijević Beogradskom univerzitetu podario je 1867. jednu od najlepših palata u Beogradu u kojoj se danas nalazi rektorat Univerziteta. Zanimljivo je da Miša velelepnu palatu preko puta Studentskog parka nije zamislio prvobitno kao zadužbinu.
"Kapetan Miša je zgradu, koja je dugo vremena bila najveća u Beogradu želeo da pokloni kao dar svojoj ćerki ukoliko bi se udala za kneza. Zgrada je trebalo da predstavlja dvorac, zato i jeste tako bogato urađena, međutim kada je ta kombinacija propala, rešio je da zdanje ostavi narodu", kaže profesor Marković.
Nedaleko od Kapetan Mišinog zdanja nalazi se i zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca koji je takođe svoju zgradu testamentom zaveštao na korišćenje univerzitetu.
"Kolarc je pravi zadužbinar, on je u Beograd došao sa dva, tri novčića u džepu, a uspeo je da stvori veliko bogatstvo, ne zna se čak ni da li je bio pismen tada. Za razliku od današnjih nepismenih bogataša, Kolarac je jako voleo učenje pa je napravio Narodni univerzitet. Nažalost nakon 1945. toj zadužbini nikada nije vraćena prvobitna namena. Na Studentskom trgu i dalje stoji zgrada, stoji ime zadužbine, ali ona ne raspolaže tom imovinom", kaže dr Marković.
Još jedan značajan zadužbinar bio je i Nikola Spasić čija se zadužbina nalazi u Knez Mihailovoj ulici. Zanimljivo je da je Spasićeva zadužbina u trenutku svog nastanka bila veća i značajnija od Nobelove fondacije, ipak zbog političkih promena nakon Drugog svetskog rata Spasićeva zadužbina nikada nije došla tamo gde je Nobelova fondacija stigla.
Zadužbine nisu nicale samo u Beogradu.
Sava Popović Tekelija, inače prvi doktor prava u Srbiji bio je jedan od značajnih zadužbinara, Sava je bio i predsednik Matice srpske kojoj je kada je osnovana u Pešti podario 100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti. Tekelija je smatrao da je budućnost jednog naroda u razvijanju intelektualne elite pa je tako osnovao Zavod za školovanje srpskih studenta – Fondaciju "Tekilijanum" kojoj je podario veliku biblioteku i dao celu fondaciju na starateljstvo Matici srpskoj.
(MONDO/Dušan Hadži Nikolić)
Za više Mondo TV video priloga posetite našu rubirku MondoTV, a ukoliko imate zanimljivu priču pošaljite nam mail na [email protected], ili nam šaljite linkove ili poruke na Twitteru s hashtagom #MondoTV.
