Da nije bilo nje, ja danas ne bih stajao ovde sa vama, rekao je predsednik Amerike Barak Obama, dok je u velikom holu Kongresa otkrivao bistu Roze Parks, žene koja je pre šest decenija započela borbu za jednaka prava Afro-Amerikanaca.
Građanski rat u SAD je završen 1865. godine. Devedeset godina nakon toga, Roza Parks je ušla u autobus u gradu Montgomeri u Alabami.
Parksova je, kako su južnjačka pravila nalagala, sedela u zadnjem delu autobusa, namenjenom za "obojene putnike".
Međutim, te prohladne decembarske večeri, autobus sa brojem 2857 brzo se napunio putnicima. Vozač Džejms Blejk, naredio je da četvoro crnih putnika ustupe svoja mesta belcima koji su stajali.
"Bolje se pomerite, i ustupite ta mesta", rekao je Blejk, trojica Afro-Amerikanaca su to i učinila, ali je Parksova odbila da ustane, što je bilo prvi put da neko "obojen" odbije naredbu belog čoveka na američkom Jugu.
Na Jugu je tada sve bilo podeljeno. Škole, restorani, autobusi, parkovi, čak i toaleti. Jedni su bili za bele Amerikance, drugi za crne Amerikance.
Roza Parks je odlučila da više ne poštuje pravila igre. Skoro vek, od ukidanja ropstva, i poraza Juga u građanskom ratu. Ubrzo je došla policija i uhapsila je.
Gradska pravila su bila jasna, crnac je morao da ustane sa svog mesta i da ga ustupi belcu, ako više nije bilo praznih mesta za sedenje. Takođe, crnci su prvo ulazili na prednja vrata, plaćali kartu, a onda izlazili i ulazili ponovo u autobus na zadnja vrata, da ne bi smetali svojim belim sugrađanima za koje je bio rezervisan prednji deo vozila.
Hapšenje Parksove je prelilo čašu očaja i besa kod Afro-Amerikanaca. Tri dana kasnije, organizovan je bojkot gradskog prevoza u Montgomeriju. Afro-Amerikanci su pozvani da ne ulaze u autobuse dok se njihova prava i ljudsko dostojanstvo krše.
Tog dana, niko od 40.000 Rozinih sunarodnika nije ušao u autobuse. Većina je išla peške, neki čak i po 30 kilometara do posla. I tako narednih 380 dana.
Grad je na kraju popustio i ukinuo pravilo o odvojenim mestima u autobusima. Bio je to samo početak velike borbe, koju je narednih godina vodio Martin Luter King za prava Afro-Amerikanaca u SAD.
Danas je Roza Parks dobila svoju bistu u američkom Kongresu. Prva crna osoba, koja se nalazi uz statue još 180 zaslužnih Amerikanaca. Svi ostali su beli.
"Pokušavam da objasnim našoj deci, da se mi nismo samo probudili jednog dana i imali sva prava koje danas imamo, neki su morali da daju svoje živote za to", kaže Gven Miler, politička direktorka Nacionalne asocijacije za napredak Afro-Amerikanaca iz Delavera.
Na pitanje koliko se danas Amerika razlikuje od one pre 50 godina, kada je Roza Parks ustala protiv nejednakosti i ponižavanja, ova sredovečna Afro-Amerikanka, uz malu pauzu, odgovara: "Različita je, ali i ista".
Slično smatra i Evelin Brenson, iz Teksasa, koja je došla da prisustvuje svečanosti u Vašingtonu. "Neki bi voleli da vrate Ameriku nazad, i zato ova borba nikada neće prestati", njene su reči.
Blizu zgrade Kongresa stoji i momak u dvadesetim godinama, koji se samo predstavio kao Dišon, ne pominjući prezime. On sa trojicom drugova nije mogao da uđe u zgradu, jer nije imao pozivnicu. Njegova priča sa "više optimizma" gleda na zajedništvo bele i crne Amerike.
"Radim kao konobar u restoranu, koji je na pet minuta hoda odavde. Nas dvanaestoro radimo u smeni, konobari, kuvari, barmeni. Sedam crnaca, četiri Meksikanca i momak iz Gvatemale", priča Dišon.
"A gosti su beli političari, kongresmeni, njihovi saradnici. Vidite da je Amerika ponovo zajdno", smejući se završava mladi Afro-Amerikanac, prenosi dopisnik Tanjuga Uroš Piper.
(Tanjug/Foto: Tanjug/AP)
Parksova je, kako su južnjačka pravila nalagala, sedela u zadnjem delu autobusa, namenjenom za "obojene putnike".
Međutim, te prohladne decembarske večeri, autobus sa brojem 2857 brzo se napunio putnicima. Vozač Džejms Blejk, naredio je da četvoro crnih putnika ustupe svoja mesta belcima koji su stajali.
"Bolje se pomerite, i ustupite ta mesta", rekao je Blejk, trojica Afro-Amerikanaca su to i učinila, ali je Parksova odbila da ustane, što je bilo prvi put da neko "obojen" odbije naredbu belog čoveka na američkom Jugu.
Na Jugu je tada sve bilo podeljeno. Škole, restorani, autobusi, parkovi, čak i toaleti. Jedni su bili za bele Amerikance, drugi za crne Amerikance.
Roza Parks je odlučila da više ne poštuje pravila igre. Skoro vek, od ukidanja ropstva, i poraza Juga u građanskom ratu. Ubrzo je došla policija i uhapsila je.
Gradska pravila su bila jasna, crnac je morao da ustane sa svog mesta i da ga ustupi belcu, ako više nije bilo praznih mesta za sedenje. Takođe, crnci su prvo ulazili na prednja vrata, plaćali kartu, a onda izlazili i ulazili ponovo u autobus na zadnja vrata, da ne bi smetali svojim belim sugrađanima za koje je bio rezervisan prednji deo vozila.
Hapšenje Parksove je prelilo čašu očaja i besa kod Afro-Amerikanaca. Tri dana kasnije, organizovan je bojkot gradskog prevoza u Montgomeriju. Afro-Amerikanci su pozvani da ne ulaze u autobuse dok se njihova prava i ljudsko dostojanstvo krše.
Tog dana, niko od 40.000 Rozinih sunarodnika nije ušao u autobuse. Većina je išla peške, neki čak i po 30 kilometara do posla. I tako narednih 380 dana.
Grad je na kraju popustio i ukinuo pravilo o odvojenim mestima u autobusima. Bio je to samo početak velike borbe, koju je narednih godina vodio Martin Luter King za prava Afro-Amerikanaca u SAD.
Danas je Roza Parks dobila svoju bistu u američkom Kongresu. Prva crna osoba, koja se nalazi uz statue još 180 zaslužnih Amerikanaca. Svi ostali su beli.
"Pokušavam da objasnim našoj deci, da se mi nismo samo probudili jednog dana i imali sva prava koje danas imamo, neki su morali da daju svoje živote za to", kaže Gven Miler, politička direktorka Nacionalne asocijacije za napredak Afro-Amerikanaca iz Delavera.
Na pitanje koliko se danas Amerika razlikuje od one pre 50 godina, kada je Roza Parks ustala protiv nejednakosti i ponižavanja, ova sredovečna Afro-Amerikanka, uz malu pauzu, odgovara: "Različita je, ali i ista".
Slično smatra i Evelin Brenson, iz Teksasa, koja je došla da prisustvuje svečanosti u Vašingtonu. "Neki bi voleli da vrate Ameriku nazad, i zato ova borba nikada neće prestati", njene su reči.
Blizu zgrade Kongresa stoji i momak u dvadesetim godinama, koji se samo predstavio kao Dišon, ne pominjući prezime. On sa trojicom drugova nije mogao da uđe u zgradu, jer nije imao pozivnicu. Njegova priča sa "više optimizma" gleda na zajedništvo bele i crne Amerike.
"Radim kao konobar u restoranu, koji je na pet minuta hoda odavde. Nas dvanaestoro radimo u smeni, konobari, kuvari, barmeni. Sedam crnaca, četiri Meksikanca i momak iz Gvatemale", priča Dišon.
"A gosti su beli političari, kongresmeni, njihovi saradnici. Vidite da je Amerika ponovo zajdno", smejući se završava mladi Afro-Amerikanac, prenosi dopisnik Tanjuga Uroš Piper.
(Tanjug/Foto: Tanjug/AP)
