Samarićani, verska grupa koja datira iz biblijskih vremena i ubrzano nestaje, otvorila je svoju malu zajednicu za neveste iz istočne Evrope.
Pet mladih žena iz Rusije i Ukrajine doselilo se prethodnih godina u samarićansko selo na vrhu planine Gerizim, kako bi se udale za lokalne muškarce i tako udahnule sveži život u zajednicu koja je gotovo uništena genetskim bolestima izazvanim činjenicom da su se generacijama u njoj sklapali brakovi između srodnika.
Husni Koen, 69-godišnji starešina sela, rekao je da ti brakovi nisu idealni, jer uvek postoji rizik da novopridošli odluče da odu, ali je dodao da zajednica koja se svela na svega 360 ljudi, zapravo ima
malo izbora.
"Ako je ovo jedino rešenje za naš problem, moramo da krenemo ovim putem. Samarićani nemaju dovoljno žena za udaju, tako da ne mogu našim mladićima da kažem da se ne žene i ne zasnivaju porodicu", naveo je Koen.
On je, međutim, upozorio da ukoliko se novoustanovljene porodice ne priklone samarićanskoj veri i tradiciji, onda je budući opstanak cele zajednice u opasnosti.
Broj Samarićana je dodatno smanjen odlukom 10 žena iz te zajednice da se poslednjih godina udaju van nje, zbog čega su ekskomunicirane. Danas na jednu Samarićanku dolaze tri muškarca.
Zbog ograničenosti izbora potencijalnih partnera, uobičajeno je za Samarićane da se žene u okviru svojih porodica, ponekad čak i sa prvim rođakama. Kao rezultat toga, samarićanske bebe se rađaju sa mnogim telesnim defektima, imaju genetske bolesti u mnogo većem broju od proseka.
Samarićani su hiljadama godina živeli na Svetoj zemlji. Najpoznatiji su najverovatnije po priči o dobrom Samarićaninu iz novozavetnog Jevanđelja po Luki. Samarićani veruju da su poslednji izdanci Izraelaca koje su Asirci proterali 722. godine pre nove ere. Njihova vera je bliska judaizmu i oni duboko poštuju jednu verziju Starog zaveta, ali nisu Jevreji.
U četvrtom i petom veku, mislilo se da je broj Samarićana dostigao 1,5 miliona ljudi, ali verski progoni i teške ekonomske prilike u kojima su živeli, skoro da su ih do ranog 20. veka desetkovali.
Danas postoji 750 Samarićana, podeljeni u dve zajednice: jedna je u izraelskom gradu Holonu, nedaleko od Tel Aviva, a druga je blizu grada Nablusa, na planini Gerizim, na Zapadnoj obali. Ta planina se smatra
najsvetijim mestom Samarićana, gde svake godine proslavljaju Uskrs.
Samarićani su počeli da se venčavaju izvan svoje zajednice pre oko 40 godina. U većini slučajeva, pripadnici holonske zajednice venčavali su se sa izraelskim partnerima.
Stanovnici Gerizima tek su se nedavno okrenuli Evropi, a da bi upoznali potencijalne partnerke, koriste se i starim i novim sredstvima, poput agencija za poznanstva i skajpa.
No, s druge strane, žene koje postanu deo samarićanske zajednice, moraju mnogo da se prilagođavaju, od ishrane, u kojoj im je dozvoljeno da jedu samo meso životinja koje je ubio samarićanski sveštenik, do strogih ograničenja tokom menstrualnog perioda, kada sedam dana ne smeju da dodirnu ništa u kući, a ako majka dođe u kontakt s decom, mora da ih okupa pre nego što ih otac dodirne.
Posle rođenja deteta, žena ne sme sa mužem da opšti 40 dana ako rodi dečaka, a 80 dana, ako rodi devojčicu. Subotom, kada je dan za odmor, žene ostaju kod kuće, dok se muškarci mole u sinagogi.
A da bi uopšte mogla da se uda, to mora da odobri sveštenik, a žena pre same ceremonije mora da provede nekoliko meseci učeći drevnu Toru, samarićansku svetu knjigu, koja se pomalo razlikuje od
jevrejske Tore.
Za 26-godišnju Ukrajinku Alju Evdokimovu, međutim, za sada je sve dobro. Ona je napustila domovinu, došla u samarićansko selo pre dve godine i udala se, i do sada nije imala prigovore.
No, prva koja je došla među Samarićane, bila je Ukrajinka Aleksandra Kraskuk (28), pre 10 godina. Njen muž, 50-godišnji Vada, pronašao ju je preko jedne telavivske agencije za poznanstva, pošto nije uspeo da se oženi nijednom Samarićankom. On je video Aleksandrinu sliku, i potom otputovao u Ukrajinu da je upozna.
Njeni roditelji nisu baš bili presrećni zbog razlike u godinama između nje i budućeg muža, ali ona je ipak odlučila da okuša sreću, i odseli se na Zapadnu obalu, gde i danas živi, i sa Vadom ima trogodišnjeg sina.
(Beta AP Foto Ilustracija Guliver Getty Thinkstock)
Husni Koen, 69-godišnji starešina sela, rekao je da ti brakovi nisu idealni, jer uvek postoji rizik da novopridošli odluče da odu, ali je dodao da zajednica koja se svela na svega 360 ljudi, zapravo ima
malo izbora.
"Ako je ovo jedino rešenje za naš problem, moramo da krenemo ovim putem. Samarićani nemaju dovoljno žena za udaju, tako da ne mogu našim mladićima da kažem da se ne žene i ne zasnivaju porodicu", naveo je Koen.
On je, međutim, upozorio da ukoliko se novoustanovljene porodice ne priklone samarićanskoj veri i tradiciji, onda je budući opstanak cele zajednice u opasnosti.
Broj Samarićana je dodatno smanjen odlukom 10 žena iz te zajednice da se poslednjih godina udaju van nje, zbog čega su ekskomunicirane. Danas na jednu Samarićanku dolaze tri muškarca.
Zbog ograničenosti izbora potencijalnih partnera, uobičajeno je za Samarićane da se žene u okviru svojih porodica, ponekad čak i sa prvim rođakama. Kao rezultat toga, samarićanske bebe se rađaju sa mnogim telesnim defektima, imaju genetske bolesti u mnogo većem broju od proseka.
Samarićani su hiljadama godina živeli na Svetoj zemlji. Najpoznatiji su najverovatnije po priči o dobrom Samarićaninu iz novozavetnog Jevanđelja po Luki. Samarićani veruju da su poslednji izdanci Izraelaca koje su Asirci proterali 722. godine pre nove ere. Njihova vera je bliska judaizmu i oni duboko poštuju jednu verziju Starog zaveta, ali nisu Jevreji.
U četvrtom i petom veku, mislilo se da je broj Samarićana dostigao 1,5 miliona ljudi, ali verski progoni i teške ekonomske prilike u kojima su živeli, skoro da su ih do ranog 20. veka desetkovali.
Danas postoji 750 Samarićana, podeljeni u dve zajednice: jedna je u izraelskom gradu Holonu, nedaleko od Tel Aviva, a druga je blizu grada Nablusa, na planini Gerizim, na Zapadnoj obali. Ta planina se smatra
najsvetijim mestom Samarićana, gde svake godine proslavljaju Uskrs.
Samarićani su počeli da se venčavaju izvan svoje zajednice pre oko 40 godina. U većini slučajeva, pripadnici holonske zajednice venčavali su se sa izraelskim partnerima.
Stanovnici Gerizima tek su se nedavno okrenuli Evropi, a da bi upoznali potencijalne partnerke, koriste se i starim i novim sredstvima, poput agencija za poznanstva i skajpa.
No, s druge strane, žene koje postanu deo samarićanske zajednice, moraju mnogo da se prilagođavaju, od ishrane, u kojoj im je dozvoljeno da jedu samo meso životinja koje je ubio samarićanski sveštenik, do strogih ograničenja tokom menstrualnog perioda, kada sedam dana ne smeju da dodirnu ništa u kući, a ako majka dođe u kontakt s decom, mora da ih okupa pre nego što ih otac dodirne.
Posle rođenja deteta, žena ne sme sa mužem da opšti 40 dana ako rodi dečaka, a 80 dana, ako rodi devojčicu. Subotom, kada je dan za odmor, žene ostaju kod kuće, dok se muškarci mole u sinagogi.
A da bi uopšte mogla da se uda, to mora da odobri sveštenik, a žena pre same ceremonije mora da provede nekoliko meseci učeći drevnu Toru, samarićansku svetu knjigu, koja se pomalo razlikuje od
jevrejske Tore.
Za 26-godišnju Ukrajinku Alju Evdokimovu, međutim, za sada je sve dobro. Ona je napustila domovinu, došla u samarićansko selo pre dve godine i udala se, i do sada nije imala prigovore.
No, prva koja je došla među Samarićane, bila je Ukrajinka Aleksandra Kraskuk (28), pre 10 godina. Njen muž, 50-godišnji Vada, pronašao ju je preko jedne telavivske agencije za poznanstva, pošto nije uspeo da se oženi nijednom Samarićankom. On je video Aleksandrinu sliku, i potom otputovao u Ukrajinu da je upozna.
Njeni roditelji nisu baš bili presrećni zbog razlike u godinama između nje i budućeg muža, ali ona je ipak odlučila da okuša sreću, i odseli se na Zapadnu obalu, gde i danas živi, i sa Vadom ima trogodišnjeg sina.
(Beta AP Foto Ilustracija Guliver Getty Thinkstock)
