Koliko su ljudi u Srbiji upoznati sa terminom mobing, da li se usuđuju da reaguju ako shvate da su oni ili neko od kolega žrtve zlostavljanja MONDO je pitao stručnjake.
Slučaj I.K. o kome je MONDO juče pisao sigurno nije jedinstven u Srbiji. Sudeći i po vašim komentarima na tekst, veliki je broj onih koji trpe mobing, ali retko ko se odluči i da preduzme nešto. MONDO je istražio kako da prepoznate mobing, šta da preduzmete ako ste žrtva nadređenog ili kolega i koliko je uspešan Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Zlostavljanje na radu predstavlja svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog ili profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor.
Ovaj član iz Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu donet pre skoro tri godine, naizgled svima je jasan, ali nema mnogo onih koji znaju da prepoznaju i koji su svesni mobinga u svom okruženju.
U prilog tome govori i činjenica da se veliki broj poziva i pisama koji stignu na adresu udruženja koja pomažu žrtvama mobinga odnosi na ugrožavanje prava po osnovu Zakona o radu i zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, a znatno manji deo ima veze sa mobingom.
Psiholog i predsednica Udruženja "No mobbing" koje pruža pomoć žrtvama i potencijalnim žrtvama, Vera Kondić kaže za MONDO da informacija o mobingu još nije doprla do znatnog broja ljudi ili je, pak stigla do njih ali je nisu prihvatili kao realnu.
"Ponekad pomislim da smo mi koji se bavimo mobingom previse često u medijima i da "i vrapci na grani" znaju šta je to mobing, ali me realnost, na žalost, vrlo često demantuje. Najgore je kada postojanje mobinga kao mogućnosti negiraju oni koji treba njime da se pozabave. Ako menadžeri negiraju zahtev za sprečavanje zlostavljanja na radu ili ako se ne zauzmu da se izabere posrednik koji je edukovan i za mobing i za medijaciju, uskoro će imati još goru eskalaciju problema", kaže Kondićeva i dodaje:
"Isto tako, ako sudija sumnja u mogućnost da mobing kao pojava postoji, kako će suditi i presuditi u takvom predmetu. Meni najviše smeta kada je mobing predmet šala, kada se sve i svašta naziva mobingom, te se ova pojava relativizuje. Oni koji to rade ili nemaju svest o posledicama, o razmerama patnje i zdravstvenih problema žrtava mobinga, ili su možda i sami moberi pa relativizacijom "pokrivaju" svoje ponašanje."
Ono što Vera Kondić posebno ističe je da je Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu pao već na prvom koraku, a to je obaveštavanje zaposlenog od strane poslodavca.
"Što se tiče korišćenja prava, zaposleni često ne znaju svoja prava ni u ovoj, kao ni u drugim srodnim oblastima. Poznavanje, verovatno i korišćenje zakonskih prava bi bilo veće, da su svi poslodavci obavestili zaposlene o zabrani zlostavljanja na radu na način koji je definisan u zakonu.
Česte su situacije da poslodavci ovo obaveštavanje zaposlenih izvrše tako što se zaposleni potpišu na istom papiru da su primili informaciju o zabrani zlostavljanja, a zakon kaže da bi obaveštavanje trebalo izvršiti tako da se pisano obaveštenje štampa u najmanje dva primerka za svakog zaposlenog i da zaposleni jedan primerak, koji ide u njegov dosije potpiše, kao potvrdu da je primio informaciju, a da drugi primerak ostane kod njega", kaže Kondić i dodaje:
"Taj pravilnik služi prevenciji zlostavljanja ali i prevenciji zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja, ali ako zaposleni nema primerak obaveštenja kod sebe,umanjene su mogućnosti korišćenja prava."
Kondić ističe da za to postoji i adekvatno rešenje, a to je angažovanje Inspekcije rada i Upravne inspekcije koje treba da provere da li su zaposleni obavešteni na pravi način.
"Znamo da je to veliki posao, posebno ako broj inspektora rada nije povećavan od prošle godine, jer oni proveravaju i primenu drugih zakona, ali imam i predlog u tom smislu, da se u Inspektoratu za rad, otvori mogućnost da se takve informacije, o neadekvatnom obaveštavanju zaposlenih, šalju na jednu e-mail adresu, pa ćemo ih mi redovno izveštavati o svojim saznanjima, a predlažem da to urade i druge organizacije i pojedinci koji dođu do tog saznanja."
Drugo veliko, a iznevereno očekivanje zaposlenih, prema rečima Vere Kondić se odnosi na posredovanja kod poslodavca, što bi bio najbolji, najkraći i najisplativiji način rešavanja problema mobinga.
Ona kaže da zbog nepostojanja stvarne zainteresovanosti poslodavca da probleme mobinga reše, pre svega zbog odbijanja postojanja mobinga, neinformisanosti i straha da će firma/ustanova dobiti loš predznak ako se pokreće zaštita od mobinga, zakon pada na ispitu izbora posrednika.
"Većina posredovanja se završava pre nego je i počela jer se tri strane, žrtva, mober i poslodavac, obično ne dogovore oko posrednika ili se za posrednika izabere neko ko nije profesionalac ni na polju mobinga, niti posredovanja, pa se dešava da žrtva doživi veće nasilje nego sto ga je imala pre podnošenja zahteva."
Osim direktora, preduzeća i ustanova, veliki udeo u mobingu ima srednji menadžment, kaže Kondić, i ističe da su mnogi od njih postavljeni po političkoj liniji i da ne znaju da upravljaju ljudima, pa da idu i dotle da ugrožavaju profitabilnost firme maltretirajući i svojim odnosom terajući, vrhunske stručnjake da napuste posao.
Ona smatra da bi država trebalo da uvede princip po kome je edukacija za posredovanje u slučajevima mobinga obavezna i da oko programa edukacije i same realizacije konsultuje one koji se mobingom bave.
Kondić kaže da su najteži slučajevi seksualnog zlostavljanja na radu kada je jedina opcija tužba sudu, ali i to donosi samo dalje gubitke. Prema njenim rečima jedino što njima može da se pruži je psihološka podrška da nema krivicu u onom sto se dogodilo, da pokuša da nađe drugi posao, i da zna da može da se javi udruženju kad god se nađe u krizi. Zlostavljanje na radu predstavlja svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog ili profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor.
Ovaj član iz Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu donet pre skoro tri godine, naizgled svima je jasan, ali nema mnogo onih koji znaju da prepoznaju i koji su svesni mobinga u svom okruženju.
U prilog tome govori i činjenica da se veliki broj poziva i pisama koji stignu na adresu udruženja koja pomažu žrtvama mobinga odnosi na ugrožavanje prava po osnovu Zakona o radu i zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, a znatno manji deo ima veze sa mobingom.
Psiholog i predsednica Udruženja "No mobbing" koje pruža pomoć žrtvama i potencijalnim žrtvama, Vera Kondić kaže za MONDO da informacija o mobingu još nije doprla do znatnog broja ljudi ili je, pak stigla do njih ali je nisu prihvatili kao realnu.
"Ponekad pomislim da smo mi koji se bavimo mobingom previse često u medijima i da "i vrapci na grani" znaju šta je to mobing, ali me realnost, na žalost, vrlo često demantuje. Najgore je kada postojanje mobinga kao mogućnosti negiraju oni koji treba njime da se pozabave. Ako menadžeri negiraju zahtev za sprečavanje zlostavljanja na radu ili ako se ne zauzmu da se izabere posrednik koji je edukovan i za mobing i za medijaciju, uskoro će imati još goru eskalaciju problema", kaže Kondićeva i dodaje:
"Isto tako, ako sudija sumnja u mogućnost da mobing kao pojava postoji, kako će suditi i presuditi u takvom predmetu. Meni najviše smeta kada je mobing predmet šala, kada se sve i svašta naziva mobingom, te se ova pojava relativizuje. Oni koji to rade ili nemaju svest o posledicama, o razmerama patnje i zdravstvenih problema žrtava mobinga, ili su možda i sami moberi pa relativizacijom "pokrivaju" svoje ponašanje."
Ono što Vera Kondić posebno ističe je da je Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu pao već na prvom koraku, a to je obaveštavanje zaposlenog od strane poslodavca.
"Što se tiče korišćenja prava, zaposleni često ne znaju svoja prava ni u ovoj, kao ni u drugim srodnim oblastima. Poznavanje, verovatno i korišćenje zakonskih prava bi bilo veće, da su svi poslodavci obavestili zaposlene o zabrani zlostavljanja na radu na način koji je definisan u zakonu.
Česte su situacije da poslodavci ovo obaveštavanje zaposlenih izvrše tako što se zaposleni potpišu na istom papiru da su primili informaciju o zabrani zlostavljanja, a zakon kaže da bi obaveštavanje trebalo izvršiti tako da se pisano obaveštenje štampa u najmanje dva primerka za svakog zaposlenog i da zaposleni jedan primerak, koji ide u njegov dosije potpiše, kao potvrdu da je primio informaciju, a da drugi primerak ostane kod njega", kaže Kondić i dodaje:
"Taj pravilnik služi prevenciji zlostavljanja ali i prevenciji zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja, ali ako zaposleni nema primerak obaveštenja kod sebe,umanjene su mogućnosti korišćenja prava."
Kondić ističe da za to postoji i adekvatno rešenje, a to je angažovanje Inspekcije rada i Upravne inspekcije koje treba da provere da li su zaposleni obavešteni na pravi način.
"Znamo da je to veliki posao, posebno ako broj inspektora rada nije povećavan od prošle godine, jer oni proveravaju i primenu drugih zakona, ali imam i predlog u tom smislu, da se u Inspektoratu za rad, otvori mogućnost da se takve informacije, o neadekvatnom obaveštavanju zaposlenih, šalju na jednu e-mail adresu, pa ćemo ih mi redovno izveštavati o svojim saznanjima, a predlažem da to urade i druge organizacije i pojedinci koji dođu do tog saznanja."
Drugo veliko, a iznevereno očekivanje zaposlenih, prema rečima Vere Kondić se odnosi na posredovanja kod poslodavca, što bi bio najbolji, najkraći i najisplativiji način rešavanja problema mobinga.
Ona kaže da zbog nepostojanja stvarne zainteresovanosti poslodavca da probleme mobinga reše, pre svega zbog odbijanja postojanja mobinga, neinformisanosti i straha da će firma/ustanova dobiti loš predznak ako se pokreće zaštita od mobinga, zakon pada na ispitu izbora posrednika.
"Većina posredovanja se završava pre nego je i počela jer se tri strane, žrtva, mober i poslodavac, obično ne dogovore oko posrednika ili se za posrednika izabere neko ko nije profesionalac ni na polju mobinga, niti posredovanja, pa se dešava da žrtva doživi veće nasilje nego sto ga je imala pre podnošenja zahteva."
Osim direktora, preduzeća i ustanova, veliki udeo u mobingu ima srednji menadžment, kaže Kondić, i ističe da su mnogi od njih postavljeni po političkoj liniji i da ne znaju da upravljaju ljudima, pa da idu i dotle da ugrožavaju profitabilnost firme maltretirajući i svojim odnosom terajući, vrhunske stručnjake da napuste posao.
Ona smatra da bi država trebalo da uvede princip po kome je edukacija za posredovanje u slučajevima mobinga obavezna i da oko programa edukacije i same realizacije konsultuje one koji se mobingom bave.
Još gori slučajevi su seksualnog uznemiravanja i atakovanja na osobe za koje se zna da su bolesne, čime se svesno pogoršava njihovo zdravstveno stanje i ugrožava njihov život.
"Kada čitate zapisnike sa suđenja i vidite šta su sve kolege spremne da kažu o svojim kolegama i koleginicama sa kojima su godinama zajedno radili, a što "ni pas s maslom ne bi pojeo", mogu vam se pojaviti dva osećanja: jedno, da su došla "poslednja vremena" i drugo, da još više treba da se angažujete u pomaganju žrtvama mobinga.
Olga Kićanović, savetnik u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova koja je bila i član radne grupe za izradu Zakona o mobingu, kaže da u Srbiji postoje određeni profili žrtava mobinga.
"Kod emocionalnog mobinga to su lica koja zbog svoje uglavnom ekonomske situacije moraju da trpe mobing. Oni sa srednjom stručnom spremom, stariji ili mladi radnici su ti koji su zlostavljani ekonomski, obično sami odu i time oslobađaju poslodavca obaveza pri otkazu, dok kod političkog mobinga, to su zatečeni politički neistomišljenici.
Najžalije mi je vrsnih profesionalaca, koji su kao svedoci neznanja, neiskustva i nezakonitosti svima na udaru", kaže Kićanović i objašnjava da se mobing razlikuje i zavisno od stepena obrazovanja žrtve:
"Obrazovaniji se žale na povredu profesionalnog dostojanstva, izolaciju, stalne kontrole i proveru odluka i kompetencija žrtve,a manje obrazovanim se atakuje na lični integritet, premeštaju se na tavan ili u podrum, arhivu..."
Obe naše sagovornice se slažu da su poslodavci svesni da je mobing kažnjiv i štetan( dokaz tome su i obuke o prevenciji, zaštiti i procesuiranju), a da su zaposleni uglavnom neinformisani o svojim pravima ili pak nesvesni.
Prema njhovim rečima u Srbiji najviše zlostavljanja na radu ima u oblasti zdravstva i prosvete, a vrste mobinga koje se pojavljuju su i horizontalni i vertikalni - kada nadređeni zlostavlja radnike, odnosno zaposleni kolegu koji je u istom hijerarhijskom položaju.
Ono što savetuju i u udruženju "No mobbing" i u Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova jeste da svi zaposleni treba da budu upozanati sa Pravilnikom o sprečavanju zlostavljanja na radu, kako bi mogli da prepoznaju moguće zlostavljanje. Naravno, uvek mogu da pozovu i udruženja koja se bave žrtvama mobinga, kao i pomenutu agenciju kako bi bili potpuno sigurni da je reč o mobingu.
Nakon toga može da se pokrene postupak u firmi uz posredstvo medijatora, koji bi trebalo da odredi svaka ustanova i firma, kako bi mober prestao da vrši mobing nad zaposlenim. Ako to ne uspe, žrtve mogu da se obrate Agenciji za mirno rešavanje sudskih sporova gde, kako kažu, uglavnom donose mere kojim se nastavak mobinga onemogućava, a mober sankcioniše.
U slučaju da zaposleni želi novčanu naknadu štete trebalo bi da se obrati sudu, jer u toj agenciji to najčešće nije praksa.
Pred sudom nije još uvek doneta nijedna pravosnažna presuda za mobing, dok je posredstvom Agencije za mirno rešavanje radnih sporova doneto 70 pravosnažnih i izvršnih presuda .
Kako nam je objasnila savetnica u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova presude koje su se pominjale u medijima donete su ili po Krivičnom zakonu (zlostavljanje i mučenje), ili po Zakonu o obligacionim odnosima.
Ukoliko mislite da ste ugroženi na poslu i da vam je špotrebna pomoć možete se obratiti Udruženju "No mobbing" na broj telefona 064/2127880 ili e-mail [email protected].
Savet možete potražiti i u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova na broj 011/313416. Detaljnije o načinu rešavanja sporova pročitajte na sajtu www.ramrrs.gov.rs , a koja su vaša prava i obaveze, a koja poslodavca pročitajte OVDE.
(Jelena Stokić, MONDO/Ilustracije: Guliver/Getty Images/Thinkstock)
