Ko je Miroslav Mišković i kako je stekao reputaciju najbogatijeg Srbina, koji je na kraju, danas završio u pritvoru.
Za biznismena Miroslava Miškovića veruje se da je "težak" oko dve milijarde evra, ali je u javnosti malo poznato kako je to bogatstvo stekao, od čega je počeo i kako je razvijao svoje carstvo.
Miroslav Mišković je rođen u selu Bošnjane kod Varvarina 1945. Nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, radio je jedno vreme u deviznom sektoru Jugobanke, odatle je nakratko prešao u "Trajal", a potom u komšijsku Hemijsku industriju "Župa", u kojoj je ubrzo izabran za generalnog direktora (1982. godine). Kao uspešan privrednik 1989. godine je dobio prestižnu jugoslovensku Avnojevu nagradu.
Tako je stigao i do svemoćnog Slobodana Miloševića, pa je predložen i za republičkog premijera, to jest za predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, piše 2006. godine Dimitrije Boarov za "Vreme".
Ovaj se, međutim, već bio odlučio za dr Stanka Radmilovića, pa su Miroslav Mišković i Duško Mihajlović samo pro forme, radi "javne rasprave o više kandidata", bili konkurenti za ovu visoku funkciju.
Mišković je odustao od trke za novu vladu, koja je formirana posle prvih višestranačkih izbora 11. februara 1991. godine. Navodno, nije ni pokušao da se vrati u tadašnju "društvenu privredu" nego je iznajmio sobu u hotelu "Slavija" u Beogradu i odmah osnovao uvozno-izvoznu firmu Delta M - dvostruko M: Miroslav Mišković).
Iz vremena direktovanja "Župom", koja je bila uspešna jer je praktično samo namešavala hemikalije iz uvoza, dobro znao da uvozničke firme iz Slovenije dobro zarađuju u Srbiji, pa mu je tadašnji, prvi ekonomski rat sa Slovenijom otvorio mogućnost da kao uvoznik "supstituiše" raznovrsnu robu.
Ipak, neki njegovi poznanici kažu da je razdoblje "uhodavanja" privatnih poslova tokom 1991. godine nazvao njegovim "najtežim danima". Srećom po njega, to nije dugo trajalo, jer je veoma brzo stekao "prvi milion maraka", navodno, "više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet", kako je jednom rekao.
Pre će biti da je tajna njegovog munjevitog uspeha bila u jednom drugom poslovnom kredu, koje je, navodno, jednom priznao: nijedan posao ne raditi sa privatnim srpskim sektorom, nego sa direktorima preduzeća u društvenoj svojini.
U stvari, mehanizam ekspresnog bogaćenja u Srbiji 1991–1994. godine zasnivao se na jednostavnim operacijama u kojima se "otkupljivala" izvozna roba putem jeftinih kredita državnih banaka i centralne banke ili proizvodila u ortakluku sa sopstvenim "deviznim repromaterijalom", a profit se delio prema diktatu onoga koji je omogućio proizvodnju, ili su se uvozna roba i devizni prihod prodavali za "čvrstu valutu" po "komercijalnom kursu", piše Boarov.
Kada je stvorio prve veće pare, uspeo je ne samo da se iz Slavije preseli u stan nego i da uđe u spisak tada poverljivih i "podobnih" biznismena, koji su stekli i privilegiju da sve te operacije "zaokruže" i dobiju dozvolu da sami sebi osnuju poslovnu banku. Tako je dozvolu za rad stekla i "Delta banka", koja se relativno lako afirmisala u zemlji, a brzo je konstituisala i filijalu u Moskvi. Banku je uspešno prodao 2004. godine italijanskoj Banci Inteza.
Mišković tada, kao i Karići i još desetak okretnih "pionira novog srpskog kapitalizma", kreće u izgradnju "poslovne imperije" širokog spektra.
Logika ove imperije je da treba raditi sve što donosi brz profit, pa Mišković tokom narednih godina kreće u sve i svašta – uzima trgovinu sportskom opremom, osniva osiguravajuće preduzeće, kupuje preduzeće za proizvodnju bicikala, fabriku deterdženata, mineralnog đubriva, maloprodajni lanac trgovina, a kasnije će postati i ekskluzivni uvoznik i zastupnik proizvoda firmi Fijat, Lančija, Alfa Romeo, Nivea, Mulineks, Ferero, Najki, Spido, Eskada, Meks itd.
Međutim, za razliku od većine skorojevića u biznisu, on pokazuje da zna da posluje u svim uslovima, a ne samo u ratnim vremenima.
Iako je, kako mnogi tvrde, Mišković uvek plaćao "caru carevo" i mada svojevremeno nije izbegavao ni ugušujući zagrljaj JUL-a, krajem prošloga veka, ima indicija da je, kada je za to došlo vreme, počeo potiho, uglavnom indirektno, da investira i u "demokratske snage".
Tako je 5. oktobar 2000. godine, stiče se utisak, dočekao spremniji od većine drugih ljudi sličnih poslovnih uspona.
Istina, uprokos svemu tome, Mišković će se naći na onom famoznom spisku "ekstraprofitera" iz Miloševićevog vremena, koji je premijer Đinđić iz raznih razloga selektivno koristio u naplati vanrednog, naknadnog poreza, pa će i on platiti nešto novoj vlasti i po tom osnovu, ali će ga mimoići krupniji pritisak kakav je bio krenuo u pravcu Karića.
Taman se Mišković potpuno stabilizovao nakon promena 2000. godine, kada ga je početkom 2001. godine stigla nevolja u režiji domaće mafije, kada je zemunski klan uzeo u svoje ruke i za svoj račun naknadnu preraspodelu dobiti iz vremena prethodnog režima. To je već poznata priča o kidnapovanju na Novom Beogradu (u osam ujutro, 9. aprila 2001), koje se po njega srećno završilo u narednih 16 sati, jer je Narodna banka Jugoslavije istog dana (prema "Politici" od 4. jula 2004) elektronskim putem uplatila sedam miliona nemačkih maraka otkupnine, na anonimni račun jedne švajcarske banke, pa je on pušten, posle ponoći, negde u centru Beograda.
Ubrzo će otmičari (Dušan Spasojević i kompanija), kao što je poznato, biti uhapšeni u Francuskoj – ali će "u nedostatku dokaza" biti pušteni na slobodu. To je još jedna afera koja služi na sramotu srpskom pravosuđu i tadašnjoj vlasti.
Ipak, kada se posmatra finansijski uspon Delta holdinga, može se zapaziti da se tek u vremenu "posle Miloševića" on probio u sam vrh privrede Srbije, a u vrtoglavom usponu posebno je značajno razdoblje posle 2002. godine.
Tako je od 2002. do 2006. Mišković kupio Pekabetu, Sunce, Juhor, PZP "Beograd", Autokomandu, Podunavlje, Bazar, Seme, Obuću, poljoprivredna dobra Napredak, Jedinstvo, "Sombor", postao je suvlasnik i PIK-a "Bečej" i još niza drugih firmi.
U Vojvodini ima, što kupljenih, što zakupljenih oko 20.000 hektara zemlje na kojoj, priča se, proizvodi jabuke za rusko tržište.
Sam Miroslav Mišković, međutim, do ove Vlade u suštini nije mogao da se požali gotovo ni na jednu prethodnu vlast pod kojom je radio.
(MONDO/Fpoto: Zoran Žestić, Tanjug)
Miroslav Mišković je rođen u selu Bošnjane kod Varvarina 1945. Nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, radio je jedno vreme u deviznom sektoru Jugobanke, odatle je nakratko prešao u "Trajal", a potom u komšijsku Hemijsku industriju "Župa", u kojoj je ubrzo izabran za generalnog direktora (1982. godine). Kao uspešan privrednik 1989. godine je dobio prestižnu jugoslovensku Avnojevu nagradu.
Tako je stigao i do svemoćnog Slobodana Miloševića, pa je predložen i za republičkog premijera, to jest za predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, piše 2006. godine Dimitrije Boarov za "Vreme".
Ovaj se, međutim, već bio odlučio za dr Stanka Radmilovića, pa su Miroslav Mišković i Duško Mihajlović samo pro forme, radi "javne rasprave o više kandidata", bili konkurenti za ovu visoku funkciju.
Mišković je odustao od trke za novu vladu, koja je formirana posle prvih višestranačkih izbora 11. februara 1991. godine. Navodno, nije ni pokušao da se vrati u tadašnju "društvenu privredu" nego je iznajmio sobu u hotelu "Slavija" u Beogradu i odmah osnovao uvozno-izvoznu firmu Delta M - dvostruko M: Miroslav Mišković).
Iz vremena direktovanja "Župom", koja je bila uspešna jer je praktično samo namešavala hemikalije iz uvoza, dobro znao da uvozničke firme iz Slovenije dobro zarađuju u Srbiji, pa mu je tadašnji, prvi ekonomski rat sa Slovenijom otvorio mogućnost da kao uvoznik "supstituiše" raznovrsnu robu.
Ipak, neki njegovi poznanici kažu da je razdoblje "uhodavanja" privatnih poslova tokom 1991. godine nazvao njegovim "najtežim danima". Srećom po njega, to nije dugo trajalo, jer je veoma brzo stekao "prvi milion maraka", navodno, "više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet", kako je jednom rekao.
Pre će biti da je tajna njegovog munjevitog uspeha bila u jednom drugom poslovnom kredu, koje je, navodno, jednom priznao: nijedan posao ne raditi sa privatnim srpskim sektorom, nego sa direktorima preduzeća u društvenoj svojini.
U stvari, mehanizam ekspresnog bogaćenja u Srbiji 1991–1994. godine zasnivao se na jednostavnim operacijama u kojima se "otkupljivala" izvozna roba putem jeftinih kredita državnih banaka i centralne banke ili proizvodila u ortakluku sa sopstvenim "deviznim repromaterijalom", a profit se delio prema diktatu onoga koji je omogućio proizvodnju, ili su se uvozna roba i devizni prihod prodavali za "čvrstu valutu" po "komercijalnom kursu", piše Boarov.
Kada je stvorio prve veće pare, uspeo je ne samo da se iz Slavije preseli u stan nego i da uđe u spisak tada poverljivih i "podobnih" biznismena, koji su stekli i privilegiju da sve te operacije "zaokruže" i dobiju dozvolu da sami sebi osnuju poslovnu banku. Tako je dozvolu za rad stekla i "Delta banka", koja se relativno lako afirmisala u zemlji, a brzo je konstituisala i filijalu u Moskvi. Banku je uspešno prodao 2004. godine italijanskoj Banci Inteza.
Mišković tada, kao i Karići i još desetak okretnih "pionira novog srpskog kapitalizma", kreće u izgradnju "poslovne imperije" širokog spektra.
Logika ove imperije je da treba raditi sve što donosi brz profit, pa Mišković tokom narednih godina kreće u sve i svašta – uzima trgovinu sportskom opremom, osniva osiguravajuće preduzeće, kupuje preduzeće za proizvodnju bicikala, fabriku deterdženata, mineralnog đubriva, maloprodajni lanac trgovina, a kasnije će postati i ekskluzivni uvoznik i zastupnik proizvoda firmi Fijat, Lančija, Alfa Romeo, Nivea, Mulineks, Ferero, Najki, Spido, Eskada, Meks itd.
Međutim, za razliku od većine skorojevića u biznisu, on pokazuje da zna da posluje u svim uslovima, a ne samo u ratnim vremenima.
Iako je, kako mnogi tvrde, Mišković uvek plaćao "caru carevo" i mada svojevremeno nije izbegavao ni ugušujući zagrljaj JUL-a, krajem prošloga veka, ima indicija da je, kada je za to došlo vreme, počeo potiho, uglavnom indirektno, da investira i u "demokratske snage".
Tako je 5. oktobar 2000. godine, stiče se utisak, dočekao spremniji od većine drugih ljudi sličnih poslovnih uspona.
Istina, uprokos svemu tome, Mišković će se naći na onom famoznom spisku "ekstraprofitera" iz Miloševićevog vremena, koji je premijer Đinđić iz raznih razloga selektivno koristio u naplati vanrednog, naknadnog poreza, pa će i on platiti nešto novoj vlasti i po tom osnovu, ali će ga mimoići krupniji pritisak kakav je bio krenuo u pravcu Karića.
Taman se Mišković potpuno stabilizovao nakon promena 2000. godine, kada ga je početkom 2001. godine stigla nevolja u režiji domaće mafije, kada je zemunski klan uzeo u svoje ruke i za svoj račun naknadnu preraspodelu dobiti iz vremena prethodnog režima. To je već poznata priča o kidnapovanju na Novom Beogradu (u osam ujutro, 9. aprila 2001), koje se po njega srećno završilo u narednih 16 sati, jer je Narodna banka Jugoslavije istog dana (prema "Politici" od 4. jula 2004) elektronskim putem uplatila sedam miliona nemačkih maraka otkupnine, na anonimni račun jedne švajcarske banke, pa je on pušten, posle ponoći, negde u centru Beograda.
Ubrzo će otmičari (Dušan Spasojević i kompanija), kao što je poznato, biti uhapšeni u Francuskoj – ali će "u nedostatku dokaza" biti pušteni na slobodu. To je još jedna afera koja služi na sramotu srpskom pravosuđu i tadašnjoj vlasti.
Ipak, kada se posmatra finansijski uspon Delta holdinga, može se zapaziti da se tek u vremenu "posle Miloševića" on probio u sam vrh privrede Srbije, a u vrtoglavom usponu posebno je značajno razdoblje posle 2002. godine.
Tako je od 2002. do 2006. Mišković kupio Pekabetu, Sunce, Juhor, PZP "Beograd", Autokomandu, Podunavlje, Bazar, Seme, Obuću, poljoprivredna dobra Napredak, Jedinstvo, "Sombor", postao je suvlasnik i PIK-a "Bečej" i još niza drugih firmi.
U Vojvodini ima, što kupljenih, što zakupljenih oko 20.000 hektara zemlje na kojoj, priča se, proizvodi jabuke za rusko tržište.
Sam Miroslav Mišković, međutim, do ove Vlade u suštini nije mogao da se požali gotovo ni na jednu prethodnu vlast pod kojom je radio.
(MONDO/Fpoto: Zoran Žestić, Tanjug)
